Goran Marković snimio je 1982. godine film „Variola vera“ o epidemiji velikih boginja koja se deceniju ranije desila u Jugoslaviji. Kao i mnoga Markovićeva dela ni ovo (časopis „Sight & sound“ je film uvrstio u 100 najboljih horora svih vremena) nije izgubilo na snazi, štaviše, zbog pandemije koronavirusa, danas je možda aktuelnije nego ikad. Ekskluzivno objavljujemo priču Gorana Markovića „Druga smrt doktora Grujića“, iz zbirke „Tri priče o samoubicama“, na osnovu koje je nastao film „Variola Vera“.
Piše: Goran Marković
Stavljanje Univerzitetske klinike u karantin izvedeno je izuzetno efikasno. Operacijom je upravljao sam Krasnić, sedeći u jednom milicijskom „mercedesu“ parkiranom pedesetak metara od glavnog ulaza u bolnicu. Sledeći uputstva iz partijske škole, pred očima je imao jedan jedini cilj: držati događaje što dalje od očiju i ušiju javnosti. Osim njega i nekolicine ljudi iz policije i službe državne bezbednosti, niko, zapravo, nije znao šta sama akcija predstavlja. Čak ni sam Toma Stefanović nije mogao sanjati da će se pretvaranje bolnice, u kojoj je odskora radila njegova nećakinja, u neku vrstu zatvora odigrati tako brzo. Ministru je, doduše, bilo poznato Redžepijevo nesrećno putešestvije do glavnog grada, ali mu je bio uskraćen glavni podatak – u kojoj bolnici je boravio i gde je Halil umro. Da li je Krasnić znao ili nije da ministrova rođaka boravi u ustanovi koja će biti gurnuta u teške i dramatične događaje nije poznato; međutim, da je Toma Stefanović tog jutra 28. marta makar naslutio na šta je Univerzitetska klinika osuđena, mogao je reagovati, sprečiti Danku da ode na posao i tako je lišiti velikih iskušenja koja su je sledećih dana očekivala.
Što je još interesantnije, sama Danka kao da je nešto predosećala. Prethodnog dana, posle radnog vremena, umesto kući uputila se u Univerzitetsku biblioteku sa namerom da pronađe neku knjigu sa tematikom o zaraznim bolestima. Šta je mladu lekarku navelo na potragu za tom vrstom literature nije jasno, ali još čudnije je bilo to što su sve knjige iz te oblasti bile zauzete. Štaviše, u jednom skrivenom odeljku biblioteke primetila je ozbiljno i zabrinuto Grujićevo lice nagnuto nad „VIRAL AND RICKETTSIAL INFECTIONS OF MAN“ od Daunija (Downie). Po prvi put ga ugledavši mirnog i ozbiljnog, netremice je gledala tog inače agresivnog i žovijalnog čoveka. Nije imala želju da sa njim stupi u kontakt ali ga je, ipak, posmatrala veoma pažljivo, verovatno nesvesna svoje voajerske aktivnosti.
Taj trenutak je, uostalom, trajao veoma kratko jer joj je za sve vreme boravka u biblioteci za petama bilo jedno čudnovato stvorenje koje je tu radilo kao bibliotekar. Bio je to visok, plavokos mladić koji nije zatvarao usta prosipajući svojim jednoličnim glasom gomile reči iz kojih se dalo razabrati da je on student medicine koji je odustao od studija jer mu Keningzmark („Znate ga, on je zaposlen u vašoj klinici“) nikada nije dao potpis iz etike. Potpis mu je bio uskraćen jer je svoj izum (?), vakcinu protiv herpesa (??), isprobao na jednom svom drugaru koji je bio tamnoput, recimo Ciganin, a hteo je da pobeli (???)! Kako mu je prilikom „eksperimenta“ na leđima ostala velika, bela fleka i Keningzmark, nažalost, za to saznao, potpis iz etike nije nikada dobio. Bez obzira što je podneo izjavu svoga druga kako je na sve to pristao dobrovoljno, da je bio svestan posledica i slično…
Danka ga je začuđeno pogledala i upitala ga otkud on zna na kojoj klinici ona radi. Mladić joj je saopštio kako je već poodavna posmatra, od njenog prvog dolaska u biblioteku, da prati svaki njen korak, da o njoj sve zna, i slično. Da sve to nije izgovoreno rafalno, takoreći nezainteresovanim tonom, moglo bi se odmah primetiti da je mladić u nju zaljubljen. Ovako, Danka se namrštila i sa čuđenjem ga pogledala u času kada joj je iznenada, bez ikakve pripreme, saopštio: „Imate divnu kosu, Danka…“
Još je jedino Grujić mogao izbeći sudbinu zatvorenika u Univerzitetskoj klinici. Završavajući dežurstvo, bilo je prirodno da odmah krene kući. Ali, njemu kao da se nije odlazilo iz bolnice. Prvo je svratio do Kalimera i Bore, zadirkujući usput ovog drugog zbog bolesti koja ga je zadržala u njihovoj zdravstvenoj ustanovi. Zatim se spustio do lavirinta postrojenja za centralno grejanje nadajući se nekoj Miletovoj skrivenoj rezervi rakije. Ne našavši domara, najzad se popeo u glavni hol i tu proveo čitav sat ćaskajući sa prodavcem knjiga koji je, iako stalno na putu od bolnice do bolnice, natovaren literaturom koja je kod bolesnika „išla“, imao peh da se u najgorem trenutku nađe na najpogrešnijem mestu.
Pročitajte još
Do momenta kada se glavna bolnička kapija sa treskom otvorila i kroz njih u glavni hol banulo nekoliko ljudi u gumenim odelima sa maskama na licu i paketima u naručju, niko nije primećivao čudna zbivanja koja su se oko bolnice od ranog jutra odvijala. Još pre zore mnoštvo milicijskih i sanitetskih automobila okružilo je kliniku. U najvećoj mogućoj tišini iz njih je izmilelo stotinak milicionera, sanitetskih službenika i pomoćnih radnika. Svi oni prionuli su odmah na svoj posao: policajci su formirali prsten oko bolnice, raspoređujući se na svakih pet metara po jedan, sanitetlije su istovarivale sanduke i pakete sa neophodnim materijalom za dugotrajni život koji je očekivao buduće zatočenike a pomoćni radnici su sortirali i pripremali alat, daske, eksere, okove i ostale materijale neophodne za hermetičku izolaciju bolnice od ostalog sveta. Jedan kamion je, najzad, istovario fluorescentno obojene trake i table sa obaveštenjima o zabrani pristupa Univerzitetskoj klinici, namenjene onima spolja koji bi, eventualno, hteli da prođu do zatvorenika.
Ljudi u gumenim, zaštitnim odelima prošli su holom i žurnim koracima se uputili pravo prema upravnikovoj kancelariji, iz čega se moglo zaključiti da je njihovo kretanje bilo pažljivo isplanirano i da su tačno znali raspored prostorija u bolnici. Iznenađeni i već pomalo uplašeni lekari, sestre i nekoliko bolesnika krenuli su za njima. Čoleta su zatekli baš u trenutku kada je završavao svoj jutarnji ritual: Slavica je bila oblivena suzama, što je značilo da je Porfirije opet priterao Raskoljnikova uza zid iznuđujući mu priznanje za neki od svojih „zločina“.
Ljudi u gumenim odelima spustili su na Čoletov pisaći sto dve kartonske kutije, otvorili ih energično cepajući ambalažu i progovorili unjkavim glasom koji je dopirao iza njihovih maski sa velikim, staklenim otvorima za oči iza kojih se nije videlo ništa osim ogromne nezainteresovanosti: „Osamdeset flakona zagrebačke vakcine.“ Čole, naravno, nije shvatao ništa i buljio je zbunjeno u bočice koje su bile uredno složene po kutijama: „Šta – zagrebačke?!“ Na vratima se pojavio Keningzmark i mirno se uputio ka ljudima u gumenim odelima: „Zašto nismo dobili gamaglobulin?“ Čovek u gumenom odelu slegnuo je ramenima a Čole je i dalje tupo buljio pokušavajući da zadrži minimum strogosti sa kojom je uvek nastupao u situacijama za koje nije bio sasvim siguran da ih baš shvata. Pojavila se i doktorka Marković: „Osamdeset je malo. Nas ovde ima bar sto pedeset!“ Ljudi u gumenim odelima više nisu komunicirali, jednostavno su se okrenuli i izašli iz prostorije.
Čole je bio van sebe, ponajviše zato jer su, izgleda, ovde svi znali mnogo više od njega o čemu se radi. Taman kada je krenuo da sa nepristojnim i bahatim posetiocima raščisti ko je ko u njegovoj ustanovi, zazvonio je telefon. Bio je to Krasnić. Za trenutak, Čoletu je laknulo; Krasnić je bio čovek iz „gradske strukture“, to jest pripadao je nivou oligarhije na vlasti čiji je i on bio deo. Ali, Krasnić je bio ledeno služben i promrmljao je nekoliko rečenica iz kojih je Čole najzad razabrao da je njegova bolnica stavljena u karantin i da od sada niko iz nje ne sme izaći, niti u nju ući.
* * *
Prvi sati zatočeništva proticali su u pravoj konfuziji i velikoj panici koja je zahvatila skoro sve prisutne na Univerzitetskoj klinici. Čole je iz svoje kancelarije besomučno pokušavao da stupi u kontakt sa bilo kim iz vlasti ali su, izgleda, sve telefonske veze sa spoljašnjim svetom bile u prekidu. Ni centrala nije radila. Telefonistkinja Ruža očajnički je pokušavala da okupljenu masu lekara, sanitetskog osoblja i bolesnika ubedi kako ona tu ne može ništa, ali izgleda da joj ljudi nisu verovali pa je gomila toliko navalila na kućicu od šperploče, koja je predstavljala njeno radno mesto, da je najzad na centrali slomljeno staklo a Ruža je tom prilikom doživela nervni slom.
Pročitajte još
Na dečjem odeljenju, doktorka Ćirić je okupila sestre i objavila da se oni od ovoga trenutka „odvajaju od ostale bolnice“ i da neće dozvoliti da bilo ko „ugrozi živote njene dece“. Došla je do vrata odeljenja, zaključala ih, ključ tutnula u svoj donji veš i naredila svima da sednu za sto i jedu. Treba reći da se takva reakcija mogla i očekivati od stare partizanke koja je i dalje živela u vremenima revolucionarnog komunističkog zanosa, što će reći strogo asketski, a u stvari – nikako. Posvećenost bolesnoj deci bila je jedini pravi razlog njenog ubogog života a od zabave je jedino upražnjavala zlostavljanje svog partijskog kolege Čoleta Milutinovića. Po svemu, on je predstavljao njenu potpunu suprotnost, neku vrstu negativa njene ličnosti; bio je sve ono čega se ona užasavala, nije posedovao niti jednu od njenih vrlina, ali način na koji se doktorka Ćirić okomila na direktora Univerzitetske klinike bio je u najmanju ruku – čudan. (Slavica je čak jedanput, kada je smogla nešto snage da se suprotstavi svome mučitelju, rekla: „Vas vezuje nešto više od mržnje. Ko zna sta si ti mutio s njom…“) Kako bilo, doktorka Ćirić nije propuštala da u svakoj prilici javno pokaže svoj duboki prezir prema tom nečasnom čoveku. Vremenom, prezir je prerastao u otvoreno gađenje i u tim demonstracijama mučnine, koje je doktorka Ćirić upražnjavala pri svakom susretu sa Čoletom, uživali su svi osim, naravno, profesora Keningzmarka.
Ali, vratimo se događajima… U glavnom holu vladala je velika gužva. Nekoliko bolničara i bolesnika bezuspešno je pokušavalo da uspostavi kontakt sa milicionerima koji su spolja obezbeđivali glavni ulaz; jedna sestra i dva lekara svađali su se sa radnicima koji su upravo počeli sa zakivanjem dasaka preko prozora u prizemlju, a prodavac knjiga je sumanuto trčkarao od lekara do lekara objašnjavajući svoj slučaj: on sa njihovom situacijom nema veze, u ovoj je bolnici sasvim slučajno, to jutro je trebalo da bude na Drugoj hirurškoj… Doktorka Marković smesta je otrčala do Kalimera, utvrdila da dečko ima povišenu temperaturu, a onda je, uznemirena više tim saznanjem nego aktuelnim događajima, sa prozora njegove sobe celog dana posmatrala događaje oko bolnice.
Potpuno pometena iznenadnim događajima, Danka se u jednom trenutku približila jednom od prozora i napolju, iza ograde koja ja bila postavljena ispred bolnice i služila da spreči radoznalce da se približe, primetila mladića iz Univerzitetske biblioteke. Stajao je tu mirno, sa buketom karanfila u rukama i, to se jasno videlo, nastojao da iskoristi trenutak nepažnje i neprimećen prođe pored stražara i radnika. Danka je napeto posmatrala njegove naivne pokušaje da ostane nevidljiv. Kada su ga milicioneri najzad spazili i grubo udaljili, počela je očajnički da lupa u okno, pokušavajući da mu da do znanja da ga je primetila. Bilo je uzalud: stalno se osvrćući ka bolnici, mladić se udaljavao sve dalje i dalje…
U toj situaciji, potpunu smirenost pokazivao je jedino profesor Keningzmark. Odmah je naredio vakcinaciju i odredio prioritete: na cepljenje imaju pravo prvo oni koji su bili u kontaktu sa obolelim, zatim oni koji nisu nikada vakcinisani, pa deca, i tek onda ostali, bez obzira da li se radi o bolesnicima ili osoblju bolnice. Ovakva raspodela, kada se uzme u obzir da vakcine nije bilo dovoljno ni za prve dve grupe, odmah je izazvala proteste i opštu graju okupljenih ljudi. Ali, Keningzmark je stalno insistirao na redosledu ličeći po malo, dok je ponavljao kako će svi doći na red, na sirotana koji ljudima deli milione koje će sigurno imati posle izvlačenja sledećeg kola Lotoa. Ipak, panika se polako stišavala a ispred prijemne ambulante formirao se dugačak red onih koji su se nadali da će se na nekakav volšeban način dokopati spasonosne tečnosti iz onih desetak bočica koje su im ostavili monstrumi u gumenim odelima.
Deobu vakcine je nadgledao sam Keningzmark, preuzevši tako na sebe Čoletov posao. Naime, po prvim vestima koje je (a ko bi drugi) prenosila sestra Angelina, direktor se zaključao (sa Slavicom, naravno) u svome kabinetu i, prigrabivši pri tom dobru količinu vakcina, nikoga nije puštao k sebi. Keningzmark je u tom teškom trenutku komandovanje bolnicom preuzeo kao nešto što se samo po sebi podrazumeva: prvo, zbog svojih poodmaklih godina a, zatim, i zbog predmeta koji je na fakultetu predavao. Na Angelinino zajedljivo pitanje: „Kad želite, profesore, da vas bocnem?“, samo je slegao ramenima i rekao: „Pa, ja pripadam četvrtoj grupi. Zar ne?“
Grujić je bio potpuno miran, bolje reći, ponašao se kao da je paralisan. Utonuvši u neku vrstu duboke letargije, čiji uzrok nije morala predstavljati samo klopka u kojoj se našao, već možda nešto mnogo dublje i važnije, presedeo je ceo dan na klupi u glavnom holu i bez reči posmatrao unezverene ljudske fizionomije oko sebe. Poslednji napor da se trgne iz te neobične apatije predstavljalo je nekoliko ciničnih rečenica koje je uputio Danki. Iznenada se obrevši u situaciji kojoj nisu bili dorasli ni mnogo iskusniji, mlada lekarka se uplašeno vrtela oko sebe i pokušavala da nekako stupi u kontakt sa Keningzmarkom.
Kako ovaj za nju nije imao vremena, ona se u jednom trenutku našla na klupi pored Gujića. „Strah, u principu, ženama odlično stoji. Bledilo, neki čudan sjaj u očima, laka drhtavica, sve to deluje vrlo atraktivno. Kladim se da će se ovoga proleća strah i te kako nositi“, promumlao je Grujić, cereći se. Danka je mladog lekara po prvi put pogledala stvarno pažljivo: „Mislim da ćete se jednoga dana stideti ovih reči, doktore.“ „Možda, ukoliko uopšte imamo neke dane na raspolaganju…“, odgovorio je Grujić rezignirano.
Za to vreme, stvarno zaključan u svome kabinetu, Čole Milutinović je davao sebi jednu za drugom već ko zna koju vakcinu, stalno zagledajući sumnjičavo svoju izbodenu nadlakticu. „Neće da se primi… Nijedna mi se nije primila…“, saopštavao je dramatičnim tonom Slavici svakih pet minuta. Ona je, međutim, ležala u velikoj, kožnoj fotelji, ophrvana iznenadnom drhtavicom. Imala je visoku temperaturu i proklinjala grip koji ju je, očigledno, savlađivao u baš ovako nezgodnom trenutku. Najzad shvativši da je ozbiljno bolesna, Čole joj je saopštio opreznim ali odlučnim tonom: „Ne bi smela da si ovde…“ Slavica je na trenutak podigla umorne kapke i pogledala ga sa dubokim nerazumevanjem. „Pa… Ti si bila u kontaktu sa njim. Sa tim zaraženim… Zar ne?“, pitao je Čole.
(Nastaviće se)
Pratite nas i na društvenim mrežama:
