Životna priča oskarovca Pavela Pavlikovskog na masterklasu u Sarajevu

Slavni poljski sineasta, koji je svojim prisustvom uveličao otvaranje 32. Sarajevo film festivala, na čijem je startu prikazano njegovo novo ostvarenje "Otadžbina", bio je protekla dva dana veoma zauzet u prestonici BiH, gradu kog voli i u kom se oseća, kako kaže, opušteno, kao kod kuće…

Iako nije bio preterano raspoložen za silne pojedinačne intervjue, drugog dana festivala družio se s odabranom publikom na Festivalskom trgu u programu "Na kafi sa…", a danas je održao i izvrstan masterklas u Bosanskom kulturnom centru. I upravo nakon završetka masterklasa potpisivao se brojnim poštovaocima koji su ga opkolili, a "pala" je i poneka zajednička fotografija. Uspela je do autograma da dođe i potpisnica ovih redova, kao i do zajedničke fotke, ali i razgovorčića u kom je kazao koliko je zauzet, prisetio se kako je jednom, davno, davno boravio u Beogradu, i upitao me:

- A znate li vi mog dobrog prijatelja Miroljuba Vučkovića?

Velikan evropske, pa i svetske kinematografije, rođen 1967. u Varšavi u porodici lekara i balerine, a kasnije profesorke engleske književnosti na Varšavskom univerzitetu, iza sebe ima ogroman opus, ali i nagrade kakve jedan sineasta samo poželeti može. Oskar, Bafta, Zlatna palma, nagrade Evropske filmske akademije, samo su neka od priznanja kojim je Pavel Pavlikovski ovenčan. A u Sarajevo je došao posle još jedne u nizu - na Kanskom festivalu ovenčan je nagradom za najbolju režiju za film "Otadžbina".

I na masterklasu Pavlikovski, koji nikada nije želeo da se povinuje krutim pravilima industrije, prisetio se svojih početaka. I činjenice da mu film, naizgled, nikada nije bio suđen. Jer, s 14 godina, s majkom je iz Varšave izbegao u London, misleći da idu na odmor… Ispostavilo se da je to bio trajan egzil. Jedno vreme je živeo i u Zapadnoj Nemačkoj, a na Oksfordu je studirao književnost i filozofiju. No, odustao je od studija:

- Tragao sam za drugačijim putem. Najpre sam pokušavao da pronađem svoj izraz u muzici, ali očarao me je svet filma - setio se Pavlikovski, kao i filmske radionice koju je u Oksfordu pohađao:

- Oduvek sam voleo filmove. Još od detinjstva film je za mene bio svojevrsni beg od života. Počeo sam da eksperimentišem, i da snimam kratke filmove s kamerom "Bolex". Iako su bili pomalo besmisleni, ali i pretenciozni, zahvaljujući njima sam upoznao tehnologiju i naučio kako sve to funkcioniše.

I već prvi dokumentarni naslovi Pavlikovskog bivaju ovenčani nagradama. Davnih dana, 1992, tokom rata, upravo u Sarajevu snimio je dokumentarac "Srpska epika". I setio se susreta s Radovanom Karadžićem, pa i njegovom majkom, do kojih, kako je naglasio, nije bilo nimalo jednostavno doći.

- Temi nisam želeo da pristupim isključivo novinarski. Želeo sam da razumem svakodnevni život Srba, da vidim kako ljudi žive i razmišljaju, i da pronađem ugao koji neće samo ponavljati ono što su svi već čuli u izveštajima svetskih medija. Do Karadžića sam stigao preko kontakata povezanih s Kosovom, a za snimanje dokumentarca imao sam samo 12 dana. Bilo je to krajem leta 1992. godine. Postoji, recimo, scena u kojoj Karadžić razgovara sa svojom majkom. Danas ona, ako je izdvojite iz konteksta, može da deluje emotivno, ali opasno je izvući jedan prizor iz celine i na osnovu njega donositi zaključke - upozorio je Pavel Pavlikovski.

Reditelj je docnije za prva igrana ostvarenja "Poslednje utočište" i "Moje leto ljubavi" osvojio Bafta priznanja. Oskara za najbolji strani film dobio je za ostvarenje "Ida", koje je ovenčano i s pet nagrada Evropske filmske akademije. Dramu "Hladni rat" premijerno je svetu predstavio 2018. u Kanu, dobivši priznanje za najboljeg reditelja, a kasnije i pet nagrada Evropske filmske akademije.

U Kanu je nedavno ponovljen scenario iz 2018. jer je opet ovenčan nagradom za najboljeg reditelja za "Otadžbinu", film kojim, uz dva prethodna - "Idu" i "Hladni rat" okončava svoju trilogiju o temi koja ga od tinejdžerskih dana opseda - Hladnom ratu.

S ta tri filma vratio se, kako je rekao, u svoje detinjstvo:

- Snimajući te filmove vratio sam se u kasne šezdesete, jer i danas imam snažna sećanja na svoje detinjstvo. A bila su to dramatična vremena. Iako je bilo veoma teško, sećam se tog doba sa nostalgijom. Što je, moram priznati, malo perverzno, ali tako je…

I za razliku od ranijih ostvarenja, koja je snimao u Engleskoj, poput "Poslednjeg utočišta" ili naslova "Moje leto ljubavi", s "Idom", za koju će dobiti Oskara, je imao drugačiji pristup:

- Kada sam počeo da radim "Idu" bio je to povratak jednostavnosti filma. Poželeo sam da se vratim u ono doba braće Limijer. "Ida" je bila inspirisana mojim porodičnim albumuma. Uvek sam sa sobom, gde god da sam putovao, nosio pet porodičnih albuma. I "Ida" je bila povratak nečemu poznatom iz detinjstva, onim pejzažima, slikama, osećaju da si svedok istorije. Sva ta lica su inspirisana istorijom. A upravo to - istorija, nedostajalo mi je dok sam radio filmove u Engleskoj. Jer, Poljska i Engleska su dva potpuno drugačija miljea, u svakom smislu. A i u tom filmu sam prvi put koristio obilje muzike, naročito džeza. Jer ja sam džez faca. (smeh) I tek s "Idom" sam, kao reditelj, prvi put imao snažan osećaj kako će sve izgledati od početka - objasnio je Pavlikovski.

Iako iza sebe ima kratke, duge dugometražne filmove, ostvarenja gde je samo bio scenarista, Pavlikovski je, zaključno s "Otadžbinom", snimio sedam igranih naslova:

- Imao sam velike pauze između filmova, jer život ti se desi - kazao je, smejući se, i dodao:

- Nikada nisam sanjao o nekoj velikoj karijeri. Uvek sam pokušavao samo da realizujem svoje ideje. Kad god sam pomislio da imam nešto da kažem, što je retko, pronalazio sam način da to ostvarim, da snimim film. Važno je da imaš šta da kažeš. Nažalost, to pitanje danas nikome više nije bitno u filmu. A ni drugde. Svi govore, a niko ništa ne kaže… A ja sam u stanju da sve uradim za film. Dešavalo mi se da se vozim mesecima kolima da bih našao savršeno mesto za snimanje samo jedne scene - podvukao je, dodavši i da se nikada striktno ne drži svoje ideje:

- Uvek sebi dajem slobodu. Kad počnem da snimam i kada shvatim da neki delovi scenarija nisu dobri, prepravljam ih na licu mesta. Glumci će vam dati bolje ideje na setu od onih koje ste smislili za svojim stolom dok ste pisali. Priča je, naravno, tu od početka, ne samo na papiru, nego i u mojoj glavi. Ali, otvoreno je polje realizacije. To mi daje prostor da priču unapredim. Problem junaka, ili opšti problem - to je unapred definisano, ali uvek otvaram prostor da dođem do boljih ideja tokom samog procesa snimanja. Ne dozvoljavam da me ograničavaju rečenice u scenariju - odsečan je bio sineasta.

Pojasnio je da kada mu studenti pokazuju svoje filmove, a prethodno pokušavaju da mu objasne šta su želeli da postignu sa svojim projektom, uvek im kaže da to nije dobro.

- Ne treba niko da objašnjava zašto će heroj trijumfovati na kraju. Niti da je ljubav kad glavni junak sa velikim, zelenim, širom otvorenim očima zasuzi. Želim da osetim ono što on oseća, a ne da mi se to neko predoči u predlošku. Ne gubim vreme objašnjavajući zaplet. Ono što me uzbuđuje jeste kad se magija desi ispred tebe, na setu. Nije da ne volim filmove Dejvida Linča, iako uglavnom ne znam šta je i kako radio, ali ne može jedna formula važiti za svakog. I zato, kada sam se prebacio iz polja dokumentarnog filma u fikciju, želeo sam da mi scene u filmovima budu sveže, a ne unapred zadate. Ekspresivno i istinito - to je ono čega se držim u stvaranju filmova.

Iako iza sebe ima silne nagrade nikada mu nije bilo bitno da bude priznat:

- Svaki svoj film vidim kao putovanje, kao zadatak da uradim stvar koja mi je bitna. I nekada ne napraviš dobar film, ali opet i iza tog naslova je stajalo jedno ljudsko biće koje je imalo šta da kaže. Ne treba se obeshrabrivati ako ne uspeš. Samo treba ići dalje. Nekoliko puta sam mislio da sam na dobrom putu, ali ljudi oko mene nisu pozitivno reagovali. Kada sam otišao u Poljsku da snimam "Idu" nisam imao veliki budžet, mislio sam da je, možda, malo dosadan scenario, ali opet sam slušao sebe i na kraju sam dobio Oskara.

S "Hladnim ratom" dodatno je produbio sopstveni interes za podeljenu Evropu, za ljubav i ljude koje istorija razdvaja, a sve to zaokružio je s još jednom istorijsko-intimnom dramom "Otadžbina". Ovo ostvarenje u fokus stavlja odnos nobelovca Tomasa Mana, kog igra Hans Cišler i njegove ćerke Erike, glumice, spisateljice i reli vozačice, koju tumači Sandra Hiler. Na vrhuncu Hladnog rata, otac i ćerka kreću na emotivno putovanje crnim "bjuikom" kroz razorenu Nemačku - od Frankfurta pod američkom dominacijom do Vajmara pod sovjetskom kontrolom. Vraćajući se kući nakon 16 godina egzila u Americi, pisac Tomas Man ne suočava se samo s podeljenom domovinom, nego i s dubokim rascepom unutar sopstvene porodice. Ali, Pavlikovski, kako je naglasio, nije želeo da pravi film o velikom piscu Tomasu Manu, već o tom jednom, specifičnom trenutku u njegovom životu:

- Evropa je tada bila podeljena, Nemačka takođe, a pređašnji svet je doživeo kolaps, što nam je i danas poznato. S druge strane, od ranije sam znao za tu dramu koju je imao sa sinom Klausom koji je izvršio samoubistvo. Tomas nije ni otišao na njegovu sahranu. Dakle, ovo nije film o Tomasu Manu, već o jednoj monumentalnoj figuri od koje se očekuje da reši stvari. A srce filma je njegova ćerka Erika, raspolućena između ljubavi spram oca i brata. Bio je to interesantan trougao, uz buran istorijski trenutak. Iako sam malo manipulisao istorijom "Otadžbina" je dovoljno precizna da vam pokaže kakvo je stanje tada bilo, ali ne nudi potencijalno rešenje za tu komplikovanu istorijsku situaciju. Insistirao sam na ljudskosti. A to je ono što zanemaruju današnji aktivisti, ili političari. Zanemaruju čoveka koji pokušava da razume sopstveni život dok se oko njega menja sve - zaključio je Pavel Pavlikovski.