"Majku sam izgubio kada sam imao dve godine. Poginula je u saobraćajnoj nesreći. I dalje mislim na mamu": Luna u Sarajevu o revoluciji, Holivudu, besu i nadi

Dramski umetnik, jedan od ovogodišnjih dobitnika nagrade Počasno srce Sarajeva, koja će mu biti uručena večeras pred projekciju njegovog novog filma "Usta puna pepela", danas je održao masterklas u Bosanskom kulturnom centru, koji je, inače, jedan od najboljih programa Sarajevo film festivala.

Za neupućene, ovogodišnji dobitnik festivalske nagrade za izuzetan doprinos kinematografiji Dijego Luna svetsku slavu stekao je rolom u filmu "I ja tebi kevu" Alfonsa Kuarona iz 2001, koja mu je otvorila vrata filmskih koprodukcija u Španiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Engleskoj i Nemačkoj. Radio je u bogatoj karijeri s rediteljima kao što su Stiven Spilberg, David Trueba, ili Gas Van Sant.

Poznat je i po ulozi Kasijana Andora u filmu "Odmetnik jedan: Priča iz Ratova zvezda" i seriji "Andor", u kojoj je bio glavni glumac i jedan od producenata. Za rad na ovoj seriji bio je nominovan za nagrade Zlatni globus i Critics' Choice. Igrao je i u seriji "Narkos: Meksiko", filmu "Poljubac žene pauka" s Dženifer Lopez, kao i u seriji "Mašina", gde je bio i producent.

Kao reditelj debitovao je dokumentarcem "J. C. Čaves", da bi potom snimio igrani film "Abel", koji je nagrađen na festivalu u San Sebastijanu, a usledio je naslov "Gospodin Prase". Luna je suosnivač festivala dokumentarnog filma Ambulante i aktivan je u projektima koji promovišu društveni angažman, a uskoro ga očekuju premijera trilera "Jedanaest dana" i Diznijeve igrane adaptacije animiranog klasika "Zbrkana priča".

U Sarajevu se predstavlja i kao reditelj filma "Usta puna pepela" (Ashes), koji je svetsku premijeru imao na nedavno završenom Kanskom festivalu. I kao glumac, koji je i ovoga puta bio iza kamere, publici u Bosanskom kulturnom centru ispričao je da "život reditelja postoji jer su glumci tu ispred tebe":

- Glumačka podela je najbolji kamen na tom spomeniku zvanom film. Sav pritisak je na glumcu, a ti si tu kao reditelj samo da ga podsetiš na tu važnost - kazao je, a prisetio se i svojih početaka i trenutka kada je shvatio koliko je film mač s dve oštrice:

- Najpre sam mislio da niko nikada neće hteti da radi sa mnom. Ali kada sam ušao u tu mašinu, uplašen, shvatio sam da nema povratka. Međutim, kako je vreme odmicalo shvatio sam da su filmovi samo filmovi, a da pitanja nisu samo pitanja. I onda spoznaš da su filmovi bitni samo ako postanu nešto važno u tvom životu. Dakle, da s filmom postaviš neko pitanje publici i poželiš da ona bude zainteresovana za to. Ako ti to putovanje zvano film nije važno, pa koga će interesovati. Toliko je darovitih stvaralaca na svetu, ti si samo jedan od njih. Kad to shvatiš, sve je mnogo jednostavnije.

Osvrnuo se i na glad za uspehom, koja je naročito prisutna u filmskoj industriji:

- Moramo da redefinišemo ideju uspeha. Jer, šta je uspeh? Možeš biti uspešan na boks-ofisu, možeš dobijati nagrade, ali to nije merilo uspeha. Moramo da prestanemo da se takmičimo. Takmičenje je iluzorno, jer uvek je neko drugi za nekoga bolji, i zato nije bitan boks-ofis ili nagrade. Na ovom putovanju, u ovom pričanju priča, moraš se baviti onim što ti je kao autoru važno. Dakle, sve se svodi na ono šta se dešava tebi. I zato svako ko deluje u pozorištu ili na filmu mora najpre sebi da odgovori na pitanje - zašto radimo?

Uvek mu je, priznao je, bio bitan društveni angažman. Ne samo u privatnom životu, već i u rolama koje je odigrao. A jedna od njih je u "Andoru":

- Tu je, a i ne samo tu ključno pitanje: Gde revolucije počinju? Uvek one počinju u jednom ciničnom, individualističkom momentu gde ne očekuješ kao pojedinac ništa od društva. Potrebno je da prođe mnogo vremena da bi ljudi shvatili da nešto nije u redu. Znate, kontrola u svakom društvu je moguća kada ljudi otupe. Svima nam je potrebno buđenje - poručio je Luna.

Pričao je i svom novom rediteljskom ostvarenju "Usta puna pepela", koji je zapravo ekranizacija romana meksičke autorke Brende Navaro "Eating Ashes". Istakao je kako je uvek smatrao da se knjige teško mogu pretočiti u filmove.

- Knjige su nešto posebno. Čitanje te prati, postaje deo tvog svakodnevnog života, knjige su tu dok rešavaš svoje životne probleme, ulaze u tvoje snove, a film je tu, uz tebe samo dva sata. Ima mnogo filmova u knjigama, ali teško je napraviti ih. No, meni je, kao čitaocu, taj meksički roman "uradio" nešto i morao sam da ga ekranizujem. Dok sam ga čitao nisam mogao da prestanem da mislim o svojoj majci. A izgubio sam je pre više od četiri decenije. Imao sam samo dve godine kada mi je majka umrla. Bila je kostimografkinja, vraćala se sa seta, i poginula je u saobraćajnoj nesreći. Od neimenovane glavne junakinje koju je majka napustila, te odlazi iz Meksika u Španiju za boljim životom, ja sam u filmu napravio narativ nekog ko je napušten, ostavljen. Kao i ja... A dugo mi je trebalo da shvatim svoj odnos s majkom koji, zapravo, u stvarnosti nije ni postojao. I, opet, stalno mislim na nju. Lepota literature jeste u tome da postaje na neki način lično iskustvo - naglasio je Dijego Luna.

Pomenuo je i kultni film "I ja tebi kevu", napomenuvši da suštinski govori o svim kompleksnostima s kojima se suočavamo u životu.

- Kada se kao odrastao suočiš s realnošću, kao ja danas, kažeš sebi: Jebi ga, zar ništa nisam naučio, zašto opet pravim iste greške? Znate, rođen sam u zemlji kojom se završava ili počinje Latinska Amerika, zemlji koja ima najdužu granicu s najvećom zemljom, najvećim carstvom na svetu - Amerikom. I više od 40 godina svedok sam iste priče, gledam ljude kako žele da pređu tu granicu u potrazi za boljim životom, za šansom. I danas je tako, ali rastu ignorancija, bes, mržnja zbog politike Donalda Trampa. Moramo da se borimo protiv toga i protiv indiferentnosti. Neverovatno je šta dozvoljavamo da se dešava isred naših očiju. I u svemu tome nadu nalazim u otporu zajednice koja se i dalje pokreće, ne dozvoljava da bude zaustavljena, ide dalje… I zato s ovoliko godina mogu da ispričam priču o nadi. O pokušaju da preživimo bez obzira na sve. Jer, uvek je tu neko ko čini dobru, pravu stvar - ukazao je umetnik, dodavši da stoga film vidi kao sredstvo promene, kako lične i interne, tako i promene zajednice, društva.

Holivud kao reč, otkrio je, više ne koristi:

- Ne znam šta Holivud znači vama, ali znam da nema veze s onom sjajnom predstavom koju sam ja imao o njemu pre nego što sam ušao u sve ovo. Kada sam prvi put otišao na Sandens festival, shvatio sam da i američki reditelji i glumci biju velike bitke da bi uradili svoje filmove. Nemaju novca da snime svoja ostvarenja, niti uslove. E pa, i to je deo onoga što zovemo Holivud.

No, ako ima nekog ko je oličenje Holivuda, a Luna mu skida kapu, onda je to Stiven Spilberg. Objasnio je Dijego i zašto:

- Kada smo snimali, radili smo svi samo ono što je Spilberg hteo. A to je čin nezavisnosti. Dakle, svi mi na setu smo igrali igru čija je pravila jedan čovek postavio.

A posle toliko naslova u glumačkom, pa i rediteljskom opusu i dalje ga u poslu drži - znatiželja.

- Ako nešto prestane da te interesuje, onda bi trebalo da odustaneš. Jer čak i da se baviš poslom koji zahteva stalno ponavljanje, neophodno je da u tome pronađeš nešto što će te držati. Znate, s prijateljima sam producirao pozorišni projekat i imali smo više od 300 izvođenja komada. Ali svaki put, pred svako izvođenje smo pronalazili nešto novo - drugačiju publiku, drugi ugao, promene unutar sebe samih. Ako prestaneš da tragaš, gluma prestaje da bude nužnost za tebe - objasnio je glumac.

Iako se stalno insistira na podelama i u današnjem svetu Dijego Luna je zaključio da su one veštačke:

- Kada sam počeo da putujem svetom, shvatio sam da nismo različiti. Iako ne govorimo istim jezicima, na kraju smo svi deo iste džungle. Pomenuću fudbal - ljudi s različitih kontinenata znaju kako da dodaju jedni drugima loptu. Isto je i s filmom.