"Neću Klunija ni Šona Pena, hoću samo Havijera Bardema": Sve o reditelju koji je odbio Holivud i kom je dodela Oskara bila najgore iskustvo - Rodrigu Sorogojenu

Ovom reminiscencijom na početke karijere jedan od najintrigantnijih reditelja današnjice, Španac Rodrigo Sorogojen otvorio je masterklas u okviru 32. Sarajevo film festivala. Upravo je ovde u Sarajevu premijerno u regionu prikazan i njegov novi film - "Voljena" (The Beloved) koji je svetu predstavljen nedavno na Kanskom festivalu.

A "Voljena", u kojoj igraju Havijer Bardem i Viktorija Luengo, film je o važnosti razumevanja, kazao je Sorogojen i dodao:

- Pokušao sam u ovom filmu da progovorim o važnosti pronalaženja sličnog pogleda kako bismo razumeli jedni druge.

Rodrigo Sorogojen rođen je 1981. godine u Madridu, a u svet filma ušao je zahvaljujući sopstvenoj radoznalosti ali i porodičnom nasleđu. Naime, njegov deda, Antonio del Amo, bio je aktivan kao reditelj tokom pedesetih i šezdesetih godina, ali je zbog protivljenja Frankovom režimu bio osuđen na smrt. Nakon hapšenja Del Ama, dok se suočavao sa smrtnom kaznom, intervencija kolege reditelja Rafaela Gila spasila ga je smrti. Jer, smrtna kazna preinačena je u zatvorsku. I Antonio del Amo je nekako uspeo da ostane u životu tokom Frankovog režima, ali ne i da stvara. Nažalost, nastradao je u saobraćajnoj nesreći 1991. godine. I dedina sudbina uticala je na to da Rodrigo najpre upiše studije istorije u Madridu, a potom i filmsku školu, te da na taj način, nekako, nastavi brutalno prekinutu rediteljsku karijeru svoga dede.

I na sebe je skrenuo pažnju već sa dugometražnim prvencem iz 2013. "Stokholm", da bi tri godine kasnije za kratki film "Majka" bio nominovan za Oskara. Usledili su hvaljeni naslovi, poput "Neka nam bog oprosti", "Pada kralja", dugometražne verzije "Majke" ili "Zveri". Za potonji je osvojio nagradu Goja za najbolji film, ali i najveće francusko filmsko priznanje - Cezar. I Sorogojen iza sebe već ima više od deset nagrada Goja i čak 42 nominacije za ovo, najveće špansko filmsko priznanje. Većinu filmova uradio je u scenarističkom tandemu sa Izabelom Penjom, pa ne čudi što je na masterklasu u Bosanskom kulturnom centru kazao:

- Ne treba previše veličati ulogu reditelja. Film je, zaista, timski rad. Veoma sam ponosan na to što radim sa svojim prijateljima, poput scenaristkinje Izabele Penje. To poverenje je najvažniji deo procesa - napomenuo je, nazvavši sebe "scenaristom koji režira".

Otkrio je i kako izgleda stvaralačko-scenaristički proces koji, uglavnom deli sa Penjom:

- Scenario nastaje u našoj sobi (smeh). Isprva dugo pričamo, ne samo o filmu, o onome što hoćemo da kažemo, o likovima koje želimo da razvijemo, već i o istoriji, svakodnevici. A u tom procesu ima i mnogo intimnih refleksija, pričamo jedno drugom o sopstvenim životima, otkrivamo tajne. Bez priče nema scenarija, a ni filma.

Pomenuo je i svoj rodni grad, Madrid, u kom se samo "na blic" odigrava radnja "Voljene" i primetio da španska prestonica nije toliko privlačna sineastima, poput Londona ili Pariza...

- Čudan odnos imam sa svojim gradom. Čak i mržnju osećam spram svog grada, jer mnogo se promenio. Tokom osamdesetih i devedesetih godina Madrid je bio kul grad. Zimi ledeno, leti vrelo, ali divno. A s početkom novog milenijuma, naročito u poslednjih desetak godina Madrid je postao turistička atrakcija. Toliko je turista da se od njih ne može živeti. A i imam utisak da je Madrid pomalo izgubio onu svoju ličnost, postao je istovetan drugim velikim metropolama i nije nimalo lako živeti danas u njemu - iskren je bio.

Ne Holivudu

Vrativši se na film, prisetio se svog prvog većeg uspeha - kada je kratki film "Majka" nominovan za Oskara. Naravno, otišao je na ceremoniju dodele u Los Anđeles.

- Prvo sećanje na tu dodelu su velike količine alkohola (smeh). Ali, sećam se i onoga što mi se vrzmalo po glavi. Pomisao da bih mogao da budem ovenčan Oskarom video sam kao potencijalno najgore iskustvo u svom životu. Jer, dva minuta pre nego što su saopštili laureata rekao sam sebi kako ja to ne mogu da izdržim. Iako sam imao spreman neki govor, pomislio sam kako da izađem na scenu sa svojim groznim engleskim i da se osramotim. I toliko sam bio nervozan i uzbuđen da su mi pukli dugmići na košulji. Maltene mi se video torzo nasred dodele - ispričao je Sorogojen izazivajući salve smeha u publici.

No, kako je bio nominovan za Oskara tako su, objasnio je, počele da stižu i ponude od američkih producenata da u Holivudu realizuje film:

- Ponuđen mi je tad jedan projekat. Otišao sam na nekoliko sastanaka, međutim nije mi prijala energija tih ljudi, njihov stav, ideje koje su predlagali taj projekat. Ništa mi tu nije bilo privlačno i odbio sam ih. Iako malo toga znam o filmskoj industriji u Americi, siguran sam da tamo ne bih imao slobodu da snimam film kakav želim i kakav mogu da snimim u Španiji ili Francuskoj. Jedino što u Americi možeš da "osvojiš" je novac. A ja sam već bogat. Šalim se, siromašan sam…

A godinu dana nakon "Majke", 2018. snimio je svoj politički najdirektniji film - "Pad kralja", za koji je dobio dve Goja nagrade. Nije slučajno što je scenario za ovaj psihološki triler o preplitanju politike i korupcije nastao desetak godina nakon Svetske ekonomske krize, u doba kada u Španiji ponovo kreće uspon desnice.

- U tom trenutku smo gotovo jednu deceniju živeli u haosu. Samo 2016. godine bilo je toliko slučajeva korupcije u Španiji za koje je znao čitav svet. I odlučio sam da se pozabavim tom temom. Mislim da do danas nije, bar u Španiji, snimljen takav film o korupciji. No, ja sam ga obrnuo, nisam želeo da ga prikažem iz vizure dobrog momka koji istražuje slučaj korupcije i rešava ga, već lošeg momka. Poželeo sam da razumem nekoga ko je potpuno drugačiji od nas. Čoveka koji je različit, koji se jednoga dana probudi i zna da je lopov, ali to pokušava da sakrije od svih, pa i od svoje porodice. To mi je bila interesantna perspektiva. Ne zato što mislim da sam bezgrešan, jer svi mi pravimo geške, i imamo svoje mračne trenutke. Ali nije to priča o podeli na dobro i zlo, već o mračnim mehanizmima, o tome kako možeš da živiš sam sa sobom i spoznajom da si loš. A niko te, pride, ne doživljava kao lošeg momka. Tu sam dramu preveo na veliko platno - objasnio je Sorogojen, koji je potom iznedrio iz sebe još dva filma, dugometražnu verziju "Majke" i izvrsnu psihološku dramu "Zveri" koja mu je donela čak devet Goja nagrada, kao i Cezara. Oba filma, kao i njegov prvenac - "Stokholm" karakteriše intimistički pristup i to iz ženske perspektive.

A s novim filmom "Voljena" želeo je, kako je naglasio, da uradi nešto potpuno drugačije. U ovom filmu Havijer Bardem igra Estebana, slavnog španskog filmskog reditelja koji se otisnuo u Ameriku, gde je zasnovao novu porodicu, a pride je tamo, preko bare, osvojio i dva Oskara. Naoko šarmantan, krije uspešno, do jednog trena, duboko uznemirujuće ponašanje. "Voljena" počinje njegovim ponovnim susretom s otuđenom ćerkom (igra je Viktorija Luengo) koju poziva da glumi u njegovom novom filmu, smeštenom u tridesete godine prošlog veka u Zapadnoj Sahari.

No, taj ponovni susret i snimanje filma postaju psihološka noćna mora, u kojoj se prepliću kontrola, zlostavljanje i manipulacije. Da li je Esteban namerno osmislio ceo filmski projekat da bi potčinio ćerku i naterao je da mu oprosti što ju je napustio - pitanje je koje lebdi u vazduhu...

- Čudan je odnos oca i ćerke u "Voljenoj". Izabela i ja smo taj scenario najpre napisali kao romantičnu vezu između nekadašnjih ljubavnika, koji se ponovo povezuju, no opet uslede problemi i konflikti. Ali, onda smo to preinačili u odnos oca i ćerke. Možda će za nekog to biti težak film, ali ja pravim filmove za publiku. Možda je ovo malo specifično jer je u centru priče filmski stvaralac i njegova ćerka glumica, kojoj se karijera ugasila, i film je o filmu i toj porodičnoj drami u kojoj ona ustaje protiv dotad nedodirljivog oca. Ali uvek mi je namera da dođem do što većeg broja gledalaca - priznao je, osvrnuvši se na jake junakinje koje je, i pre "Voljene", dočaravao u svojim filmovima:

- Feminizam je uradio sjajan posao naročito u filmskom industriji. Jer, pomogao je u stvaranju drugačijih filmova. Nove generacije u Španiji se menjaju. Vidim to. Moramo pričati o empatiji, ali to je nešto što ili nosiš iz kuće, ili si naučio tokom školovanja, kroz život. Naglašavam da moramo biti svesni da nijedan film nije važniji od ljudskog bića, od njegovog zdravlja. Neophodno je boriti se protiv nepravde, a naravno da je to teško kada si sam. Lakše je kada si deo šire zajednice i imaš osećaj pripadništva, solidarnosti. Čini mi se da takva zajednica, bar u Španiji, sada postoji.

Neminovno je bilo da Sorogojen progovori i o saradnji s jednim od najvećih španskih glumaca Havijerom Bardemom, koji je u njegovom filmu ponovo napravio odličnu rolu:

- Havijer je neverovatan lik. Naravno da je beskrajno talentovan. Ali je i veoma duhovit, zabavan. Glumcu morate dati prostor da vas iznenadi. Kada postoji poverenje, može se na setu dogoditi nešto što nikada niste mogli da napišete ili isplanirate. To je slučaj i s Bardemom. Iako je zvezda svetskog kalibra, mislim da ćete u ovom svetu teško naći normalniju osobu. Pritom i čoveka koji se glasno bori za ono u šta veruje - kazao je Sorogojen, aludirajući na to da Bardem zagovara zaštitu palestinskih života i dostojanstva. Kao uostalom i njegova zemlja, Španija koja je formalno priznala Državu Palestinu.

Španija je podeljena

Iako je ponosan na Španiju zbog toga, kao i zbog protivljenja politici Donalda Trampa, pa i Evropske unije u nekim krucijalnim stvarima, ali i na to što je reprezentacija njegove zemlje nedavno osvojila Svetsko prvenstvo u fudbalu pomenuo je i probleme s kojima se susreću Španci:

- Pola zemlje je okrenuto desnici, pola levici. Mislim da nema podeljenije zemlje u ovom momentu. A uz sve to, tu je i korupcija. I kada si u centru svega toga, malo je to čudan osećaj.

Naslanjajući se na tu priču o današnjoj Španiji, progovorio je i o još jednoj temi kojom je opsednut - Španskom građanskom ratu. Nedavno se navršilo i 90 godina od početka rata, a Sorogojen je istakao da se mnogi njegovi zemljaci još uvek sećaju Španskog građanskog rata i generala Franka.

- Možda je i to jedan od razloga za uspon desnice. Kada pričam o Španiji, moram da naglasim da u svakodnevnom životu postoje silni problemi, korupcija, problem s obrazovnim sisteom, činjenica da se pola društva slaže s vladinom politikom, a druga polovina ne. Realnost je takva da i dalje vučemo nasleđe Španskog građanskog rata. Neki prijatelji će me ubiti što ovo govorim, ali nikada nije došlo do istinskog razumevanja onoga šta se desilo tokom rata, niti suočavanja s tim. A ljudi su tada ubijani svakoga dana. Deo društva ne želi uopšte da se bavi tim traumama, a ja to ne mogu da shvatim. Opsednut sam tom istorijom, i želim da snimim i seriju i film o Španskom građanskom ratu. Teško je to ostvariti, ali neophodno je reći neke stvari. Mogao bi to da bude moj sledeći projekat, koji će verovatno biti i najličniji - otkrio je Sorogojen.

Na izvrsnom masterklasu publika je saznala i neke trivije. Na primer, da Rodrigo Sorogojen ima tetovažu s brojem 12 iznad stomaka. Isto kao i njegova verna saradnica Izabela Penja. Taj broj nije slučajno odabrao. Poželeo je jednom da snimi bar 12 dugometražnih filmova u životu. Stigao je do šestog, a neko od narednih ostvarenja moglo bi da potpadne pod žanr horora…

- Uh, voleo bih da snimim horor film. Ali ako me pitate kog bi holivudskog glumca poželeo za glavnu ulogu, odgovor trenutno nemam. Znam da neću Leonarda Dikaprija, ni Džordža Klunija, a nikako Šona Pena. U stvari, hoću Bardema!