"Moji filmovi su ljudima promenili živote": Džon Sevidž predstavio svoju biografiju u Herceg Novom, i priznao da ga je oduševio grad i filmski festival

A ta knjiga koja je holivudskom glumcu bila tako potrebna naslovljena je "Savage Life and Art: Inside the Cinema Legends -The Deer Hunter, Hair, and Salvador Logline" autora Nemanje Sarača. I tu autorizovanu biografiju Džon Sevidž, koji je gost 39. Filmskog festivala Herceg Novi - Montenegro film festival, predstavio je večeras u bašti Kuće nobelovca Iva Andrića. U prelepom ambijentu kuće velikog pisca proslavljeni glumac je govorio o knjizi koja vodi čitaoce od "Lovca na jelene" do "Kose" i "Salvadora". Sarač se u ovoj biografiji osvrće na šest decenija holivudskih trijumfa i iskušenja, a Sevidž s njim deli lične priče i nezaboravne susrete s legendama filmske umetnosti. U Herceg Novom glumac je priznao da je bio dirnut kada je shvatio da je knjiga plod ljubavi koju autor ima spram filma:

- Nemanja je uradio sjajan posao, i nije to samo priča o mojim filmovima, čitavom opusu, već i o mojoj ljubavi prema filmu, uz koncizno pisanje i divne fotografije. Neki ljudi su mi priznali da su im moji filmovi promenili živote. Ne vidim da ima mnogo ovakvih knjiga o filmskom biznisu, o glumcima. A ja sam glumac, s ljudima delim sebe - istakao je Sevidž.

Prisetio se svojih početaka i istakao kako je to divno vreme.

- Bilo je sjajno raditi na filmu "Kosa" sa mladom ekipom i divnim rediteljem Milošem Formanom, za kog sam znao iz drugih projekata koje je radio u Evropi. Gledao sam predstavu "Kosa", ali činilo mi se da je puna ograničenja, ali Forman je baš želeo da ja igram u tom filmu. I na kraju, zabavljali smo se snimajući taj film. A tek muzika… Taj spoj melodija i moćnih reči! Strast koju smo delili je bila neverovatna. Bili smo inspirisani slobodom koju nam je Forman dao. Nije nam postavljao nikakve granice - kazao je glumac.

Vratio se na temu filma i stihove pesama i napravio analogiju sa svojim detinjstvom:

- Moji roditelji su bili konzervativni republikanci, kao i mnogi u vreme kada sam odrastao. Kada sam imao četiri godine odveli su me u Vašington, i nije mi bilo jasno šta se tamo dešava. A ispostavilo se da se gomila ljudi tamo skupila kako bi protestovali. I to protiv rata, mada su zvaničnici to nazivali konfliktom u Koreji. Moji roditelji se nisu slagali s tim ratom jer su preturili preko glave dva svetska rata dotad. I tek kada se desio Vijetnam setio sam se tog protesta u Vašingtonu. A kada je počelo sve u Vijetnamu ljudi su bili mobilisani i nisu imali izbora. Samo bi im došli i rekli: "Ideš u rat". I bilo mi je drago kada sam video da su mladi ljudi bili ti koji su počeli da se bore protiv tog suludog rata - objasnio je, dodavši kako veruje da u životu postoji neka viša sila:

- Ponekad se uplašim za svoju decu, potomke. Zato, kad god možete, treba da uradite nešto za svoju zajednicu. Ja sam se uvek time vodio. Mnogo sam uradio za ljude i, iako sam star, to i dalje radim. Postoji nešto što je više od nas i treba pomoći ljudima da shvate šta se dešava oko nas - poručio je Sevidž.

Nadovezujući se na priču o ratu, naglasio je da je emotivno doživljavao susret sa svakim ko je ikada bio u ratu.

- Povratnicima je najviše pažnje potrebno kada se vrate sa ratišta. Moj otac je sa 17 godina pozvan u vojsku, tokom Drugog svetskog rata. Izgubio je čitavu četu, samo je on ostao živ. O tome nije voleo da priča, samo mu je bio potreban mir. Zato je alkohol bio prisutan u mojoj porodici. I ne samo u mojoj. U Americi nije bilo dozvoljeno da vojnici pričaju bilo kome o svojim ratnim iskustvima. Otuda toliko problema, naročito s psihom nakon njihovog povratka u "redovan život".

Bilo je neizbežno da pomene i drugi film zahvaljujući kom je ušao u anale kinematografije - "Lovac na jelene" Majkla Ćimina:

- Bilo je to uzbudljivo i opasno snimanje. Nekoliko puta smo izbegli opasne povrede, jer bilo je incidenata, naročito kada smo snimali na reci Kvaj. Bilo je nekoliko trenutaka, tokom snimanja, kad smo umalo ostali bez glave. U jednoj sceni je trebalo da iskočim iz helikoptera u vodu i rekao sam im da ne mogu da se držim više i to je uradio kaskader. Kada snimate takve opasne scene ne smete ništa da uzimate zdravo za gotovo. Na raznim snimanjima sam bio u automobilskim nesrećama, jednom umalo nisam slomio vrat, ali eto i dalje radim...

Pomenuo je još jednu ratnu dramu koju je snimio - film "Poslednja mera" iz 2019.

- Veoma sam poštovao Pitera Fondu kao glumca. Nažalost, ispostavilo se da je poslednji film snimao sa mnom. Bio je bolestan, zapravo umirao je od raka, ali ironija je što smo završili film "Poslednja mera" na njegovo insistiranje. Slično se desilo i s "Lovcem". Džon Kazal je takođe imao rak kada smo snimali, ali je Robert de Niro bio odsečan, sve vreme je govorio da ćemo uspeti da završimo taj film s Kazalom. Tako se i desilo, Džon je umro posle nekoliko meseci. A zašto vam sve ovo pričam - pa zato što je i to život…

Autor knjige Nemanja Sarač istakao je na promociji da već desetak godina Sevidža može da nazove prijateljem, a na predstavljanju dela govorio je i Mihailo Nestorović, direktor Drame NP Subotica, koji je bio upravnik Pozorišta mladih Novi Sad kada je u toj kući postavljen mjuzikl "Kosa".

- Pre desetk godina Sevidž je postao deo našeg profesionalnog i privatnog života. Te 2017. Nemanja i ja smo bili na istom zadatku u Somboru, ja sam kao direktor Somborskog pozorišta imao čast da primim ekipu koja je iz Holivuda došla sa Lazarom Rokudom. Lazar je želeo da snimi film u rodnom Somboru. Bilo je lepo družiti se sa svim tim zvezdama u Somboru, vodili ih po čardama, uživali su, da bi Džon u jednom trenutku rekao tadašnjoj gradonačelnici: "Imate lep grad, lepo pozorište, ali nemate filmski festival". I gradonačelnica je to shvatila ozbiljno, sutradan me zove i kaže da treba da osnujemo filmski festival. Iako sam joj rekao da dolazim iz sveta pozorišta, a ne filma, nisam imao kud. I Nemanja i ja pozovemo u pomoć Milivoja Mlađenovića, i onda bismo dolazili ovde, u Herceg Novi, jer je to bio najveći festival u okruženju. Zoran Živković i njegova ekipa su nam objašnjavali kako se pravi filmski festival. I zaista, Sombor film festival je zaživeo i imali smo nedavno osmo izdanje. A ne bi ga bilo bez pomoći Herceg Novog - naveo je Nestorović.

A kada je došao na direktorsku poziciju u Pozorište mladih, opet je tu, na neki način, bio Sevidž.

- Pošto se naše drugarstvo nastavilo, rešio sam da radimo u teatru "Kosu" i napravili smo mjuzikl kao koprodukciju sa Novosadskim pozorištem. Ali, trebalo mi je još nešto što bi reklamiralo tu predstavu. I setim se svog druga iz Amerike (smeh). Džon je bio u Novom Sadu sedam dana, dolazio je na probe, davao nam sugestije, a na premijeri, kada smo izvodili pesmu "Let the Sunshine In" izveo sam Džona iz publike na scenu, i on ju je pevao s nama. Eto, i danas smo prijatelji, a ne samo kolege. I to je ta kopča - Sombor, Herceg Novi, knjiga, Džon.

Sevidž je, inače, prvi put došao, ne samo na ovaj filmski festival, već i u Herceg Novi. I istakao je da je opčinjen i mestom ali i festivalom:

- Voleo bih kada bih mogao da idem samo na ovakve festivale. Na otvaranju sam pogledao film "Dom" Marijane Janković. I to je tako dobro, bio sam dirnut. Dosta je više one krilatice - dajte nam samo Holivuda. Kad vidim ovaj festival i hrabrost jedne mlade žene, rediteljke da iz dubine srca donese ovakvu priču, to me raduje. I ohrabruje. Utešno je znati da možete videti i autorske filmove, a ne samo one koje gledaju klinci u Americi a svode se na sudare automobila. Moramo da se oslonimo na jake priče, poput ove koju sam pomenuo. Mladi ljudi imaju toliko toga da doprinesu ovom našem svetu. Neophodno je da imamo vere. A delić te vere može da bude i gledanje filmova - zaključio je Džon Sevidž.