"Glumci ne rade s Larsom zbog honorara, koji su bedni, već zato što je genije. Sve nas je razmazio": Sve tajne Fon Trira otkrio direktor fotografije Manuel Albert Klaro u Herceg Novom

Direktor fotografije, inače dugogodišnji saradnik Larsa fon Trira, s kojim je radio na filmovima "Melanholija", "Nimfomanka" i "Kuća koju je sagradio Džek", održao je danas, u okviru programa Montenegro Film Rendezvous, industrijskog dela Filmskog festivala Herceg Novi - Montenegro film festival, masterklas o filmskoj fotografiji i vizuelnom pripovedanju.

Dugogodišnji filmski partner Fon Trira Manuel Alberto Klaro radio je i kao direktor fotografije filma "Dom" Marijane Janković, kojim je sinoć otvoren 39. Filmski festival Herceg Novi.

Posle priznanja da je u Crnu Goru došao malo smeten, pravo s odmora, na masterklasu se prisetio sojih početaka:

- Rođen sam u Čileu, gde sam odrastao. Posle sam otišao u Italiju, pa u Kopenhagen. Oduvek sam voleo filmove ali nikada nisam mislio da ću biti u tom poslu. I jednoga dana, daleke 1996. sam video oglas za prijem u filmsku školu. I, na sreću, bio sam primljen ali u školi sam shvato da uopšte ne znam šta je kinematografija. Diplomirao sam 2001. a opet nisam mnogo toga praktično zunao dok nisam počeo da radim - kazao je Alberto Klaro.

Ukazao je da je posao direktora fotografije da bude, na neki način, menadžer kolektivnih energija, kolaboracije, da stalno mora da pravi balans.

- S jedne strane treba da budeš umetnik, kreativn biće, a s druge pomoćnik reditelja, da ispuniš i shvatiš njegove želje. Moraš da se uklopiš u tuđu viziju - objasnio je, a očigledno se uklopio u viziju Larsa Fon Trira, čiji je dugogodišnji saradnik:

- Fon Trir je veoma osetljiva osoba, pomalo anksiozan, i on se uvek okružuje istim ljudima, ne voli nikako da menja saradnike. To je moja sreća, jer od kada sam ga upoznao, stalno radim kao njegov direktor fotografije. I saradnja s Larsom mi je otvorila mnoga vrata.

Rad na bilo kom filmu nazvao je najvećom misterijom a ujedno i najlepšom kolaboracijom.

- Najpre treba da uđeš u glavu reditelja i shvatiš kako tvoja umetnost može da „navigira“ kroz njihov um. Svi se na setu predaju, spajaju energije i film prirodno proizilazi kao susret različitih energija reditelja, dizajnera zvuka, glumaca, producenata, direktora fotografije.

Film je nazvao najkolaborativnijom umetničkom formom.

- Moj posao jeste da pomognem priči, odnosno scenariju da bude dinamičan. Uvek se pre snimanja, kad dobiješ scenario, zapitaš kako vizuelno da dočaraš scenario, kako da bude što moćniji. Sve vreme snimanja moraš da balansiraš, i održavaš dinamiku priče. Ali ja volim obrte, pa ako imate scenu punu energije, neku, na primer, diskusiju u kuhinji, ili svađu, borbu, volim da ih "spustim".

A kad je pomenuo scenario, istakao je da Larsovi predlošci, kad mu "dopadnu ruke", obično nemaju smisla:

- Suočavaš se s nečim što ti je skroz nepoznato. Ali, razmažen sam zbog saradnje s Fon Trirom, jer niko tako ne radi. Pre nego što smo počeli da radimo, sećam se da su me opčinjavali spori kadrovi u njegovim filmovima. I nije mi bilo jasno kako sve to radi, pomislio sam odmah da je genije. I kada smo započeli saradnju, upitao sam ga: "Koja ti je misao za ovu scenu?" Odgovorio mi je da sve radi intuitivno.

Lars je, kako je rekao, s jedne strane super pripremljen, a s druge "nesvesno nepripremljen".

- Ne voli da priča mnogo, već da improvizuje, ne daje nikakve instrukcije. On je oličenje slobode, i sve ono što si naučio u filmskoj školi - svega toga moraš da se oslobodiš kada radiš s Larsom. I zato ga smatram genijem - istakao je.

Otkrio je da slavni danski sineasta oličenje samopouzdanja, ali i da ne voli da režira glumce, već da dođe na set i čeka da ga isprovociraju.

- Obično se u devet ujutru pojavljuje na setu, i ne kaže nikom ništa. Ćuti. Odmah počinjemo da snimamo, i posle prvog kadra, najpre ćuti, da bi onda rekao: "Sjajno, sad počinjem da režiram". Ima vrlo interesantan proces, to je nešto što niko ne može da kopira. Ali, opet mnoge ljude takav neobičan pristup čini nesigurnim. Međutim, ako si Lars i imaš takav opus i reputaciju, glumci ne dolaze zbog novca, jer honorari su obično bedni za njegove filmove, već samo zbog njega, zbog tog neverovatnog iskustva za koje znaju da će ga doživeti. Zaista je sjajno biti na setu jer su svi tu da bi bili deo Larsovog projekta i uvek se tu desi neka hemija - naglasio je Manuel Albert Klaro.

Osvrnuo se i na film, kojim je sinoć otvoren Filmski festival Herceg Novi -Montenegro film festival "Dom". Na ovom ostvarenju glumice i rediteljke Marijane Janković, koja je rođena u Crnog Gori, ali odavno joj je Danska dom, radio je kao direktor fotografije. Janković je u filmu, inače rediteljskom dugometražnom debiju, ispričala svoju životnu priču - o odlasku s roditeljima iz tadašnje Jugoslavije koja se na najstrašniji način raspala u Dansku u potrazi za boljim životom. Ali do tog boljeg života tamo negde daleko nije baš lako bilo doći…

- Marijana i ja se znamo više od 20 godina i već smo sarađivali na njenim glumačkim projektima. Taj zajednički bekgraund, da dolazimo iz drugih zemalja u Dansku, nas je povezao. Došao sam u Dansku možda u istim godinama kada i Marijana. I kada mi je dala da pročitam scenario, mogao sam da se povežem s ličnošću njenog oca, koji treba da bude nosilac porodice tamo u egzilu, a to mu ne polazi za rukom. Prisetio sam se i svog oca, jer je Čile u tom patrijarhalnom smislu sličan kao Crna Gora - ocenio je.

Dolazak u tu stranu zemlju, taj sudar različitih kultura bio je za njega pomalo strašno iskustvo:

- Jer ako dolaziš iz latinskih zemalja, za kakvu smatram i Crnu Goru (smeh), gde je sve puno emocija, tamo doživiš neverovatan šok. Dobro, možda je bolje reći - ako dolaziš iz mediteranskih zemalja - za tebe je, u najmanju ruku, provokacija da dođeš u Dansku, gde nema emotivne konekcije. Tamo ljudi kriju svoja osećanja, pokrivaju sve tom finoćom, koja ja zapravo maska. Do danas se na to nisam navikao - kazao je na kraju Manuel Alberto Klaro.