Povodom praznika kog je 2012. pokrenuo UNESCO – Svetskog dana džeza, 30. aprila – svuda u svetu biće održani razni online nastupi ili emitovani snimci koncerata iz mnogih zemalja koje neguju umetnost ovog zvuka. Ali, jedan radio već 40 godina, 24 sata dnevno, širi istinu o celokupnoj muzičkoj zaostavštini i sadašnjem trenutku Nju Orleansa, grada u kome je džez rođen i gde se on još uvek tretira kao vrhunac kreativnosti: reč je o legendarnoj stanici WWOZ, dostupnoj na internetu i slušanoj širom planete.
Pišu: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Rano ujutru, kad obično tražimo nešto neobavezno, ali prijatno za slušanje, tek da svira tamo negde u pozadini još jednog našeg ponovnog starta u pakao svakodnevnih aktivnosti … isto kao i kasno uveče, kada žudimo za izvesnom dozom spokojne lepote i njenim umirujućim glasom nakon napornog dana – najčešće posežemo za radio stanicama na internetu, birajući u mnoštvu. Od kad se svet digitalno promenio, postale su nam dostupne zaista raznorodne među njima, i to poreklom iz svih krajeva sveta. Pre mnogo godina, prijatelj nam je skrenuo pažnju na par izuzetno zanimljivih, s tim da je posebno istakao jednu iz Nju Orleansa, po imenu WWOZ. Pa, kad smo kod kuće, u gorepomenutim trenucima, najčešće se latimo baš nje, one naročito preporučene. Povod za to uvek je pravi, jer slušati WWOZ – isto je što i preseliti se u neki drugi, prijateljski komšiluk!
WWOZ 90.7 FM je neprofitna radio stanica koja čuva džez i kulturnu baštinu Nju Orleansa, i trenutno deluje iz Francuskog kvarta u Nju Orleansu.
Mi smo radio stanica čiji program prave volonteri, i koju slušaoci podržavaju svojim prilozima. WWOZ prenosi mnoge događaje uživo u gradu i oko njega, kao i širom Sjedinjenih Država. Takođe, svake godine emitujemo koncerte sa čuvenog Jazz & Heritage Festivala.
Misija WWOZ-a je da širom sveta pronosi glas, služi kao arhiva i nosilac zastave kulture i muzičkog nasleđa Nju Orleansa.
Ispostavilo se da je WWOZ mnogo više od bilo koje obične radio stanice – pod ovim imenom sakrio se čitav pokret za očuvanje muzičkih vrednosti grada Nju Orleansa. Sa dobrim razlogom: radi se o mestu jedinstvene tradicije, tako bogate da zalazi duboko u istoriju popularne kulture i to od one vrste sa kojom se teško išta drugo može porediti. Dovoljno je pomenuti da je džez oficijelno nastao upravo ovde, pre više od 100 godina, ali se istovremeno mora dodati da je decenijama čuvan i izvorni bluz, stvoren u okolini takođe, te da je od tad, pa do danas, sve uvek prštalo od soula, fanka, svinga, originalnog R&B-ja, gospela, pa i blugrasa i folka. Ako na to dodate vrele lokalne specijalitete što se mogu naći jedino u Crescent Cityju, poput francusko-američkog cajun i zydeco zvuka, dobijate (ali tek donekle) predstavu o gradu koji živi kroz svoju muziku – ne samo da se u tamošnjim klubovima u svako doba dana i noći opako svira, već je i svima odlično poznata ona stara izreka da postoji muzika za svako raspoloženje, trenutak i društvo.
Na sve to, autentična muzika poreklom iz Nju Orleansa ipak nije bila dovoljno raskošno predstavljena na radio stanicama, što su vrtele uglavnom komercijalni pop, u trenutku kad su tamo pre tačno 40 godina iz Teksasa pristigla braća Jerry i Walter Brock, sa idejom da pokrenu neprofitni radio koji bi bio na usluzi zajednici (community radio). Sledeći svoju misiju, godine 1980. osnovali su stanicu WWOZ, snimajući program u priručnom studiju u kući, a emitujući ga bukvalno iz šupe pokraj releja na kraju grada.
Negde u to vreme, bio je otvoren i sada već legendarni klub Tipitina’s (nazvan po poznatoj pesmi Professora Longhaira), koji od 1977. održava džez Nju Orleansa živim, preturivši preko glave sve promene ukusa kod publike, pa i u vremenima kad džez naizgled više nije bio „in“. Nakon skromnog početka, radio WWOZ se brzo preselio u odaje na tavanu iznad ove koncertne dvorane – tamo gde se uglavnom odlagalo pivo. Njihovi radijski disk-džokeji bili su čuveni po svojoj posvećenosti i poznavanju materije koju su predstavljali na radio talasima, pa je ova nekomercijalna, komšijska stanica polako počela da zadobija značajan broj slušalaca i ugled u gradu. Koliko su bili zaluđeni za to što su radili, najbolje se vidi po neverovatnoj praksi koju su uveli – kad god je u Tipitini bio koncert, voditelji bi kroz rupu na tavanici odozgo spustili mikrofon, omogućivši tako direktan prenos nastupa uživo. Ova praksa dovela je do nove popularizacije džeza kao umetnosti/zabave i doprinela osećanju dubokog ponosa pred sopstvenim nasleđem, što je bio potpuno nov doživljaj u vezi sa ‘domaćim’ zvukom u savremenom, inače relativno siromašnom Nju Orleansu.
Premda je ovaj grad svetu dao neka od najčuvenijih muzičkih imena svih vremena, od Jellyja Roll Mortona preko Louisa Armstronga i Sidneyja Becheta do Dr. Johna i braće Neville, njegova muzika nije bila prisutna u široj javnosti, osim u vreme karnevalske proslave uoči početka uskršnjeg posta, širom sveta čuvene pod imenom Mardi Gras. Zato je odgovor gradskih muzičara bio krajnje pozitivan – posle izvesnog vremena, svi su želeli da dođu, daju intervju ili odsviraju nešto uživo za WWOZ, jer su bili svesni da ih po prvi put neko istinski podržava i ceni. Herojski period rada zaokružen je 1984. kada je stanica preseljena u trosobnu drvenu zgradu u kraju pod imenom Tremé, poznatom iz istoimene serije, veoma blizu Francuskom kvartu i mnoštvu klubova: na radiju su počeli da vise poznati i nepoznati džezeri i bluzeri, kompozitori sa i bez hitova, majstori cajuna što su obelodanjivali neobične recepte svojih baka, reporteri sa vrelim izveštajima sa uličnih parada, propovednici, pisci, istoričari, Mardi Gras Indijanci, očevi i sinovi, kao i majke i ćerke iz muzičkih porodica. Znali su da svrate i zasviraju svi koji tamo nešto znače u savremenom džezu, od Terencea Blancharda do Christiana Scotta. Stvarajući do tad nečuvenu prisnost između muzičara i publike, radio je postao deo nove urbane mitologije. Kad je Jim Jarmusch snimao u Nju Orleansu svoj klasik „Down By Law“ (1986), našao je za shodno da lik koga tumači ni manje ni više nego Tom Waits, u jednoj sceni počne da se hvali šta je sve u životu radio, i – kao značajnu stavku svog CV-ja – s ponosom navede kako je bio DJ baš na WWOZ.
Ova međusobna ljubav potrajala je do današnjih dana, i čini dobar deo šarma pomenute radio stanice – taj osećaj da umetnici ulaze u studio srećni i sa velikim poštovanjem za ono što ona predstavlja. Drugi deo zavodljivosti počiva na činjenici da je WWOZ podignuta na radu volontera – a tako je i sad – ono najlepše što na njoj čujete jeste upravo ta čista ljubav i delikatna pažnja sa kojom se bira svaka pesma da se ovde pusti, obično iz privatne kolekcije i vrlo često sa gramofonskih ploča koje očaravajuće pucketaju. Konačno, ali ne i najmanje važno – stvarno neviđeno odmara potpuno odsustvo vesti i reklama, izuzev najava za svirke ili eventualno oglasa za prodaju kakvog nameštaja na trgu Lafajet… jer je, osim gradskog budžeta, sve što čujete finansirano donacijama slušalaca.
Drugi krug širenja popularnosti WWOZ došao je početkom 1990-ih, kad je osnovana Fondacija potpomognuta od strane Grada, sa namerom da se muzička baština Nju Orleansa ne samo očuva, nego i učini ponovo vitalnom. U to ime, radio je dobio reportažna kola za žive prenose koncerata, od 1993. redovno snimao ili se uključivao uživo u nastupe sa čuvenog New Orleans Jazz & Heritage Festivala. Misija stanice WWOZ ovim je dobila novu istorijsku težinu, a sa pojavom interneta i svetski odjek.
Treće poglavlje odigralo se više kao posledica nesreće izazvane uraganom Katrina godine 2005. Dok je ceo svet sa užasom gledao razmere katastrofe koja je zadesila Nju Orleans, članovi osoblja WWOZ bili su prinuđeni da doslovno beže, menjaju lokaciju i traže pomoć, kako bi uopšte nastavili da rade. Međutim, ubrzo se otkrilo da je solidarnost sa njima mnogo veća nego što su se ikad usudili i da zamisle – ne samo da su im odloženim emitovanjem pomogle druge radio stanice, kao što je alternativna rok WFMU iz Nju Džersija (najstariji community radio u SAD, koji još uvek emituje program punom parom), nego su nakon svega dobili i svoju malu zgradu, solidnu građevinu na Francuskoj pijaci, u istorijskom centru grada. No, glavni dobitak zbio se u digitalnom svetu – posle 2005, njihova poseta na internetu rapidno je rasla, da bi danas veći deo slušalaca činila ona globalna publika, koja prati ovaj radio upravo preko linka www.wwoz.org – i to 24 sata, svakog dana u godini. Uspešan biznis model kog su sami stvorili, doveo je do toga da imaju više pojedinačnih donatora iz ostatka Amerike, pa i sa drugih kontinenata, nego iz sopstvenog mesta, dovlačeći tako živ novac u svoju nikad previše bogatu zajednicu.
Radio stanica WWOZ već godinama ima poseban značaj kao pronosilac istine o kulturnom bogatstvu Nju Orleansa pred globalnim auditorijumom, i sa te strane učinila je znatno više na promovisanju njegovih autentičnih vrednosti, nego mnoge turističke kampanje. Ukoliko niste sasvim sigurni da li je istinita tvrdnja kako je ovaj grad prestonica muzičke umetnosti, ali i hedonizma i dekadencije u SAD, te mesto puno srdačnih i običnih ljudi toplog srca, poslušajte WWOZ i moći ćete da bar malo poživite među njima. Jedino tako će vam poći za rukom da shvatite zašto je slogan ovog radija: „Guardians of the Groove / Čuvari Gruva“.
Dugujemo vam još samo objašnjenje šta znači skraćenica WWOZ? To je: „The Wonderful Wizard of OZ / Čarobnjak iz Oza“, a kao moto poslužila je nezaboravna rečenica iz ovog legendarnog književnog i filmskog ostvarenja, koja glasi: „Pay no attention to the man behind the curtain / Ne obraćajte pažnju na čoveka iza zavese“, odnosno – nije uopšte važno ko pravi ovo čudo, samo slušaj!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare