0
Povodom 25 godina od legendarnog filma “Džeki Braun”, o ovom Tarantinovom ostvarenju iz 1997. za Nova.rs pričaju: Zoran Ćirić, Aleksandar S. Janković i Kosta Peševski.
Treći film reditelja Kventina Tarantina “Džeki Braun” (Jackie Brown) je posle 25 godina i dalje moderno, sveže i originalno ostvarenje. Neverovatno elegantna i uzbudljiva adaptacija krimi-trilera Elmora Lenarda iz 1992 – “Rum punč” (Rum Punch).
Producent filma je Lorens Bender, a glumačku ekipu čine Pam Grir, Semjuel L. Džekson, Robert Forster, Bridžet Fonda, Majkl Kiton i Robert De Niro. “Džeki Braun” je Tarantino snimio nakon veoma uspešnih filmova “Ulični psi” (1992) i “Petparačke priče” (1994).
Scenarista Kosta Peševski kaže za Nova.rs da je „Džeki Braun“ bio jedan od najiščekivanijih filmova 90-ih zbog toga što je bio prvi Tarantinov film nakon „Petparačkih priča“ koji je „okrenuo tadašnji Holivud naglavačke a njega postavio na mesto vodećeg mladog autora“.
– On je bio prvi koji je nakon „novoholivudske“ generacije reditelja početkom 70-ih napravio neku vrstu revolucije i povratka autorskog pristupa filmu u okviru velikog studijskog sistema. Zato je sledeći film bio važan jer trebalo je da potvrdi da on nije izolovani filmski incident nego autor koji će nastaviti da menja Holivud. I nije nas razočarao. Meni je lično svaki Tarantinov film praznik koji nestrpljivo očekujem, a “Džeki Braun” me je na prvo gledanje iznenadio jer je doneo manje ekscentrican pristup nego “Petparačke priče”, kakav sam želeo – iskren je Peševski i dodaje da je tek kasnije sa svakim narednim gledanjem, shvatao kakve sve dimenzije „Džeki Braun“ ima.
– Scena razmene u tržnom centru jedan je od primera vrhunskog građenja tenzije kakvo ne može da se nauči već je samo stvar osećaja. Ovaj film najavio je nešto što je tek u 21. veku preplavilo svetsku kinematografiju. Doneo je faktor nostalgije, jer „Džeki Braun“ je omaž crnačkim herojskim filmovima iz 70-ih, a znamo koliko je danas Holivudu nostalgija bitna udica za publiku. Takođe je u centar stavio karakteran ženski lik, što se danas maltene podrazumeva. S tim što on to nije radio u cilju agende političke korektnosti što je danas uglavnom slučaj već kao umetnik koji se vodi ličnim instinktom – zaključuje Peševski.
Svetska premijera filma je održana 8. decembra 1997. u Njujorku, dok je u američkim bioskopima počeo da se prikazuje 25. decembra iste godine. Budžet filma je iznosio 12 miliona dolara, a zarada 74,7 miliona dolara. Grirova i Forster su oboje bili glumci veterani koji nisu tumačili glavne uloge tokom dugo godina i ovaj film im je oživeo karijere. Forster je za svoju ulogu bio nominovan za Oskara u kategoriji „najbolji sporedni glumac“, dok su i on i Grirova bili nominovani za nagradu Zlatni globus.
Plot je sledeći: Džeki Braun (Pam Grir), stjuardesa meksičke avio-kompanije „Cabo Air“, sastavlja kraj sa krajem krijumčareći novac iz Meksika u Sjedinjene Države za Ordela Robija (Semjuel L. Džekson), trgovca oružjem koji živi u Los Anđelesu. Ordel je pod nadzorom Biroa za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive (ATF), što zahteva od njega da koristi kurire. Kada drugi kurir, Boman, biva uhapšen, Ordel pretpostavlja da će Boman postati doušnik kako bi izbegao zatvor. Ordel dogovara jemstvo od 10.000 dolara, sa jemcem Maksom Čerijem (Robert Forster) a zatim nagovara Bomana da uđe u gepek njegovog automobila, gde ga ubija…
Aleksandar S. Janković, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i filmski kritičar, kaže za Nova.rs da je filmom „Džeki Braun“ Tarantino uspeo da snimi godarovsku radio dramu.
– I prethodna dva filma mu inkliniraju ka radio dramama. Treba samo uporediti šta su Oliver Stoun i Toni Skot uradili sa njegovim scenarijima. No, ovaj film je važan jer se odaljio od bazena krvi, tj, nasilje je svedeno na minimum. Čini mi se da je u sferi filmskog jezika ovo njegov najzreliji film sa elegantnim pop kulturnim referencama bar kada je kasting u pitanju. Takođe, mislim da mu je ovaj film najbolje ostario i izdvojio se iz narativa devedesetih. Obaška fetišizam – zaključuje Janković.
Ovo je Tarantinov najkonvencionalniji film, njegova jedina adaptacija, i njegovo najhumanije i najromantičnije ostvarenje. Njegovo korišćenje pesme “Across 110th Street” Bobija Vomaka na početku i na kraju filma izaziva svaki put euforiju. „Džeki Braun“ je često hvaljen kao Tarantinov najbolji film od strane ljudi koji nisu u svojim srcima Tarantinovi fanovi.
“Nikada nisam osećao pritisak posle “Petparačkih priča”. Ljudi mi ne veruju, ali nisam. Pokušao sam da izgradim karijeru koja je potpuno zasnovana bez straha, i zaista se ne plašim ničega što ima veze sa umetnošću. Plašim se tipa u uličici sa bejzbol palicom, bojim se da će porodica Menson upasti u moju kuću, plašim se besnog psa koji šeta ulicom, ali se ne bojim stvari vezanih za umetnost”, rekao je Tarantino.
Robert De Niro je sjajno odigrao svoju rolu, dragulj njegove kasnije karijere, kao retki beta-mužjak u svojoj galeriji grandioznih likova. Luis je u potpunosti podređen Džeksonovom izuzetno tvrdom Ordelu. Nervozan, mračan, nekompetentan… Na kraju biva brutalno pogubljen od strane svog starog zatvorskog drugara: “Your ass used to be beautiful”.
Tarantino je dodao da nije bio nervozan zbog toga što radi sa velikim De Nirom.
“Znao sam ga pomalo pre nego što smo snimili film. Sa glumačke tačke gledišta, ponosan sam na Luisa (De Nirov “zgužvani” lik bivšeg zatvorenika) kao i na bilo koji karakter koji sam ikada napisao. Za razliku od onoga što ljudi očekuju od mojih likova – sjajne dijaloge, sjajne monologe – on to nema. To nije on. To treba da se vidi kroz govor tela, kroz način na koji sedi u stolici. Sećam se da sam De Niru opisao da vidim njegov govor tela kao gomilu prljave odeće, i on je tačno znao o čemu govorim.”
Pisac Zoran Ćirić (Magični Ćira), nije ljubitelj Kventina Tarantina, ali ovaj film mu je ipak izuzetak.
– „Džeki Braun“, posle svih ovih godina, deluje kao nekakav incident u košmarnom opusu košmarnog režisera koji je mnogo puta dokazao da odista voli film ali jednostavno ne ume da sam stvori iole veliki film. Nije slučajno „Džeki Braun“ jedini izuzetak. Zapravo je Elmor Lenard, poslednji veliki američki pisac, koautor tog filma. Onaj koji je Tarantinove demone držao pod kontrolom i nije dozvolio da se duševna labilnost i patološka histerija osete u filmu. Kako je to pošlo za rukom najdarovitijem Čendlerovom sledbeniku? Prosto i ubitačno – primenjujući strategiju tvrdokuvane etike i noar estetike. Elem, opaki veteran je dozvolio precenjenom junoši da po njegovom romanu “Rum punč” snimi film, ali to nije bila nikakva „adaptacija“ jer su svi dijalozi bili preuzeti iz romana, a isto je važilo za sve likove – kaže „Magični“ za Nova.rs.
On dodaje da Kventin nije mogao ovde da se „ludira i glupira“, kao što čini u svakom svom filmu.
– U ovom slučaju njegova režija se svodila na striktno praćenje Lenardove „knjige snimanja“ i zato je „Džeki Braun“ jedini koherentni, precizno ispripovedani film koji je potpisao Tarantino. Svakako da je ovo bio njegov izbor, da nije bio svestan veličine romana te da nije toliko cenio Elmora Lenarda, nema šanse da bi se njegov manijakalni ego tako disciplinovao. A mudri Lenard, inače izvršni producent filma, zauzvrat mu je dozvolio da glavnoj junakinji promeni boju kože, u romanu je Džeki plavuša. Mlađani Tarantino nije ni slutio da je legendarni veteran Lenard vrlo lično poznavao Tarantinovu heroinu, Pam Grir, iz njenih zlatnih seksi dana. To je bio još jedan dokaz kako iza svakog velikog filma stoji velika priča, samo za odabrane – rezimira Ćirić.
Ne smemo da zaboravimo sjajnu Bridžet Fonda kao seksi i večito „naduvanu“ Melani, ali i netipičnog za njegovu karijeru Majkla Kitona kao policajca Reja. Takođe, moramo da spomenemo fenomenalnu pesmu „Didn’t I Blow Your Mind“ od Delfoniksa, koja prati romansu Pam i Forstera, i Tarantinov generalno uvek spektakularan saundtrek. Kul detalj su i kape marke „Kangol“ koje nose Džeki i Ordel, i koje daju poseban šmek filmu. Dve i po decenije kasnije, kultna popularnost „Džeki Braun“ je dokaz njegovog kvaliteta. Zabavan je i inteligentan, i do danas je jedan od najvećih Tarantinovih trijumfa.
Bonus video: Snimanje filma „Munje: Opet“
