Lepo je danas biti živ jer sam tokom proteklih pedesetak godina nekoliko puta bio na ivici da napustim pozornicu ovoga sveta, što zbog načina života, što zbog bolesti, kaže za Nova.rs dramski pisac i reditelj Dušan Kovačević.
Laureat ovogodišnje nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji Dušan Kovačević otvorio je u subotu uveče 29. Festival evropskog filma Palić.
Uoči svečane ceremonije na Letnjoj pozornici na Paliću dramski pisac, scenarista, reditelj, akademik i upravnik Zvezdara teatra konstatovao je u razgovoru za Nova.rs najbitniju stvar – kako je danas lepo biti živ. Upitan zašto, stigao je ovakav odgovor:
– Znate, kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, mislio sam da će priča o filmu i pozorištu trajati jedno vreme i da će to biti ne tako burno, i ne tako uzbudljivo, kao što se, eto, sticajem okolnosti desilo. Ja sam već kao student Akademije, na trećoj ili četvrtoj godini, imao dve predstave na Velikoj sceni Ateljea 212, a pre toga sam se borio za život. Bukvalno za golu egzistenciju. I onda mi se desilo da se u jednoj kalendarskoj godini, a 2023. će tome biti pola veka, izvedu „Maratonci trče počasni krug“ i „Radovan Treći“. I od tog trenutka ulazim na velika vrata u svet pozorišta.
Zahvaljujući „Maratoncima“ i „Radovanu“ obezbedio je sebi egzistenciju, ali i utro put za blistavi opus dug pola veka:
– Tada sam prvi put u životu mogu sebi da rentiram stan. A ne sobu. Tako da je sve to došlo posle velikih problema i takvih egzistencijalnih pitanja, od kojih je jedno bilo da li ću uopšte moći da završim Akademiju. A onda je došao dan kada sam shvatio da od toga mogu da živim profesionalno. I od tog vremena, te neke 1973. iako sam i pre toga pisao i objavljivao radio drame, imao sam obezbeđenu egzistenciju. Jer, ta dva komada su počela da se igraju po bivšoj Jugoslaviji, i dobijao sam ozbiljne tantijeme. Mogao sam da odahnem, počnem da dišem drukčije, i da radim u ritmu koji je značio – svake dve godine po jedan pozorišni komad, i svake tri-četiri godine jedan film. Trajalo je to sve tako maltene do dana današnjeg. Zato i kažem da je lepo biti živ jer sam tokom tih pedesetak godina nekoliko puta bio na ivici da napustim pozornicu ovoga sveta, što zbog načina života, što zbog bolesti… Zbog svega onoga što čoveka može da snađe u životu. A lepo je biti živ, i zbog toga što se svakoga dana setim nekog od svojih prijatelja kojih više nema – iskren je bio Kovačević.
I dok je na Paliću dobio nagradu „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji, desetak dana pre toga ovenčan je na Sofestu još jednom nagradom za životno delo. A već neko vreme Slobodan Ivetić sprema igrano-dokumentarni film o Kovačeviću „Moje druženje s Duškom“, koji će ostati, kako ističe naš sagovornik, za sva vremena:
– Taj film Slobodan priprema već neko vreme. Meni je Slobodan bio asistent u „Balkanskom špijunu“ pre 40 godina. I od tada smo počeli da radimo. Bio je i ovde na Paliću i snimao sve ovo. Sličan materijal snimao je u Parizu, Njujorku, Montrealu, gde sve ne prateći filmove koje smo pravili. Uskoro se vraćamo na mesto gde sam prvi put sa „Ko to tamo peva“ bio nagrađen – u Pulsku arenu. Od tada, od pre 40 godina to su sati i sati snimljenog materijala. To nije samo priča o meni, to je priča o festivalima, i u tim insertima su svi dragi ljudi koji su skoro ili odavno otišli. Imam sigurno hiljadu sati materijala koji je pohranjen, bilo da je reč o pozorištu, snimanju filmova, knjigama, promocijama, putovanjima, nagradama, tako da se ne brinem da li će taj film biti, ne daj Bože, in memoriam. Ali kad čovek razmišlja da nešto napravi i odvoji neke stvari koje su za njega bitne, onda se koncentriše. Ta priča jeste esencija svega koja bi nekome ko počinje da se bavi ovim poslom možda mogla da bude inspiracija. Uspeh ne pada s neba, to je duga i mukotrpna priča. Uspeh znači voleti posao koji radite uprkos svemu – naglašava naš sagovornik.
Upitan hoće li se sumorne priče o svetu u kojem živimo, od nestašica, straha, pretnji, rata naći ponovo na papiru Dušana Kovačevića ovako na kraju odgovara:
– Veliki deo mog posla bio je posvećen ratu. Da li će biti i dalje? Već sad su u pripremi različiti filmovi o ratu. Međutim, taj rat, strah me hvata, tek je počeo. I kako je svet sada izludeo i kako se svi nadmeću sa silom, bojim se da neće biti uskoro završen. A onda kada bude velika i strašna kriza koja je u najavi i koja je potpuno realna, bojim se da će biti kasno za bilo kakve priče o miru. Ja sam u svoje vreme, devedesetih putovao sa studentima uoči rata u Jugoslaviji i stalno sam ponavljao na skupovima, među tim mladim ljudima, jednu rečenicu – da je bolji svaki loš razgovor od dobrog rata. Ali, u ovom ratu nema više razgovora. I to je najstrašnije!
Bonus video: Dušan Kovačević kod Ivana Ivanovića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar