"O nuklearnom ratu priča se kao da pijani kum puca iz pištolja na svadbi"

Pre nego što je nagrada "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskom filmu uručena večeras na otvaranju 29. Festivala evropskog filma Palić dramskom piscu, scenaristi, reditelju, akademiku i predsedniku Saveta festivala Dušanu Kovačeviću, cenjeni umetnik se na susretu s medijima osvrnuo najpre na pionira filma po kojem ovo priznanje, čiji je od danas laureat, nosi:- Jedan je od utemeljivača našeg filma, zbog čega je ovo vrhunac kad su nagrade u kinematografiji kod nas u pitanju. Kad pogledate spisak ljudi koji su dobili ovu nagradu pre mene to su ljudi koji su simbol srpskog, jugoslovenskog i evropskog filma.Osvrnuo se Kovačević i na entuzijazam Aleksandra Lifke, prisetivši se da je i sam 1973. radio prvi film na Akademiji kao diplomski rad, a mentor mu je bio Žika Pavlović, kojeg će kasnije "naslediti" na FDU:- Tad sam kao mlad čovek radio nešto ne znajući da ću danas biti živ. U to doba 50 godina bila je ne daleka budućnost, već futurizam o kojem se nije moglo ni sanjati. Mogu vam reći da je lepo biti živ s obzirom na moje drage kolege koje su poslednjih godina napustile ovaj svet, a s kojima sam radio još od Akademije bez prestanka. Nisam mogao tada da pretpostavim da ću paralelno s pozorištem raditi i filmske priče, a uradio sam preko 20 igranih filmova. Tada je to bio samo san o velikom, značajnom poslu a kad se sad osvrnem znam da smo sve te filmove radili sa velikom dozom entuzijazma. Nikada nije bilo dovoljno sredstava, ali snalazili smo se - prisetio se Kovačević.

Takođe i da je prva dobitnica nagrade "Aleksandar Lifka" bila Milena Dravić, Kovačevićeva draga prijateljica, dok mu je priznanje večeras stiglo iz ruku još jedne prijateljice Mire Banjac:- Milenu, kao i Miru sam prvi put upoznao kao gledalac. Miru sam gledao još u SNP-u, da bi ubrzo potom u velikom transferu prešla, kao fudbalska zvezda u Atelje 212. Mira Trailović ju je kidnapovala i odvela u Atelje. Sa Mirom sam prvi put sarađivao na predstavi „Radovan Treći“ i to druženje tokom predstave koje je trajalo 15 godina bilo je na svoj način zanimljivo. Vrlo često je bilo zanimljivije iza scene, u bifeu. Niste ni morali ići na scenu da ih gledate. Njena "priča" s Zoranom Radmilovićem zauzima posebno mesto u našoj istoriji. Sledeći put smo sarađivali kada smo radili "Sveti Georgije ubiva aždahu", a potom i u "Balkanskom špijunu". A u filmu iz prošle godine "Nije loše biti čovek" Mira i Lane su odigrali majku i sina i to je poslednja filmska uloga Gutovića. Pozvao sam ih iako je scenario već bio napisan, da im se na neki način zahvalim za prijateljstvo i posvetim im pažnju. To je dopisano, i snimili su te scene koje su eto ostale kao uspomena.

Govoreći o Mileni Dravić prisetio se kako ju je često sretao, a da su prvi put sarađivali na filmu Gorana Paskaljevića "Poseban tretman", da bi im se potom mnogi putevi ukrstili u Zvezdara teatru.- Odigrala je veliku ulogu u "Lariju Tomsonu" sa Borom Todorovićem. Igrali su je 15 godina. Kad kažem Milena Dravić prvo čega se setim jeste osmeh i plave oči! I beskrajan dar! Mogla je da igra sve-i dramu i komediju. Jednostavno rodila se za to. Milena i Mira su dobile ovo priznanje "Aleksandar Lifka", i zato mi je ova nagrada posebno značajna.Film je nekada, kako je primetio, bio značajniji kao kulturološka pojava nego danas. Nekada su izložba Miće Popovića ili nova knjiga Danila Kiša, ili film Žike Pavlovića bili, kako je istakao, kulturni događaji:- Danas svedočimo ekspanziji događaja, tu pre svega mislim na televiziju koja je mašinerija za uništavanje dara. Preko noći postajete popularni, a ne vidite kako zapravo trošite vreme - naglasio je Kovačević, osvrnuvši se i na trenutak u kojem živimo uz reči da nas ništa dobro ne čeka:https://www.youtube.com/watch?v=rYTvmLvLchs- Rat je zamenica za sve moguće užase koje je čovek mogao da učini čoveku. Uvreda je kad kažete da je čovek u ratu bio zver. Zver nikada nije učinila ono što je čovek čoveku učinio. Većinu svog života sam proveo u ratu - "Sveti Georgije" je priča o invalidima iz Balkanskih ratova; "Ko to tamo peva" se završava bombardovanjem Beograda; "Andergraund" se završava 1995. onom strašnom scenom odvajanja dela kontinenta, do "Profesionalca" i opet bombardovanja. Ne znam više šta nisam napisao ili snimio a da nije bila priča o ratu. A sad kad nam rat, ne daj Bože, kuca na vrata rekao bih da onaj ko se ratu raduje bilo bi dobro da mu dođe na spavanju. Ova priča sa ratom u Ukrajini je katastrofalna, a najgore je da se o nuklearnom ratu priča kao o pijanom kumu koji puca iz pištolja na svadbi. Sa šarmom se priča o tolikoj opasnosti. Činjenica da 20 ljudi danas odlučuje o sudbini osam milijardi ljudi i da nikome nije tragično što će biti uništena civilizacija je neverovatno - kazao je dramski pisac i reditelj.https://www.youtube.com/watch?v=JYJajz4nOfkI dok je svet na ivici katastrofe, živimo s nekom, kako je primetio, nepodnošljivom lakoćom postojanja:- Ali, strah će doći na zimu. Setićemo se onda osamdesetih i onih priča da ne moramo držati hranu u frižideru, već na balkonu. Ili kako smo išli po komšiluku jer je grejanje išlo na "par nepar". A to je u bilo u zlatno doba osamdesetih. Da ne pričam o pustinji devedesetih. Čovek očigledno ne izvuče nauk, i svaka generacija mora da trpi tragediju koju je preživela. I to je istorija čovečanstva - konstatovao je Dušan Kovačević, a upitan hoće li snimati nešto novo u narednom periodu, odgovorio je kako se nada, jer "nada umire poslednja".Bonus video: Predstavljanje filma Nije loše biti čovek

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=konferencijapremijerakznam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2743608"]