Drugi život Pita Taunsenda: Čovek koji lomi gitare kao pisac

Kultura 14. feb. 202116:23
Podeli:
Foto:EPA/ADRIAN RUIZ DE HIERRO/Avalon.red / Avalon Editorial / Profimedia

Pit Taunsend, legendarni gitarista grupe The Who, poznat po svojim nesputanim nastupima, paralelno sa zavidnom muzičkom karijerom, više desetina albuma i nebrojenim turnejama za sobom, bavi se i pisanjem. U svojoj 75. godini objavio je i prvi roman, “Doba teskobe”, objavljen nedavno i u prevodu na naš jezik.

U jednoj sceni u filmskom klasiku „Uvećanje“ (Blow Up, 1966) Mikelanđela Antonionija, glavni junak ulazi u klub gde svira neimenovani bend (sastavljen mahom od članova The Yardbirds), a Džef Bek u jednom trenutku lomi gitaru. Trebalo je da to bude Pit Taunsend, pošto je gitarista grupe The Who svojim divljim nastupom, nakon kog je izbila opšta tuča, zapanjio čuvenog reditelja i on je po svaku cenu želeo tu scenu u filmu. Ispostavilo se da je The Who, navodno, već imao ugovorene turneje u vreme snimanja filma i Taunsenda je, nakon što je nekoliko gitarista odbilo da nastupi u toj sceni, zamenio Džef Bek.

Lomljenje gitare na sceni postao je neka vrsta Taunsendovog zaštitnog znaka. Prvi put se to, ispričao je više puta, dogodilo slučajno, zbog niskog plafona u klubu.

– Prašili smo u klubu u kom smo svirali svakog utorka, svirao sam gitaru i udario sam njom u plafon. Slomila se i to me na neki način šokiralo, jer nisam na to bio spreman. Nisam to nameravao da uradim, ali je tako ispalo. Očekivao sam nešto neverovatno, pošto mi je ona bila dragocena, očekivao sam da se svi zapanje, da kažu „slomio je gitaru“, ali niko nije uradio ništa, što me razbesnelo na neki način i odlučio sam da takav dragoceni događaj publika primeti. Nastavio sam da od lomljenja gitara pravim veliku stvar. Skakao sam svuda po binama sa gitarom, bacao njene delove po sceni, izvlačio rezervnu i nastavljao, jer sam zaista to hteo da radim – rekao je Taunsend u jednom intervjuu još 1968.

Vremenom je od toga, kako kaže pevač Rodžer Daltri, „napravio pravu umetnost“. Nešto slično je sa bubnjevima radio i njihov legendarni bubnjar Kit Mun. Imali su imidž divljih, energičnih momaka na sceni, ali ono zbog čega su postali prvo predvodnici mod pokreta u muzici i jedan od najuticajnijih bendova svih vremena u rokenrolu pre svega su njihove pesme. I nisu one samo generacijski krik oličen u „My Generation“. Mnoge od njih, neke čak i bolje od tog hita, i danas zvuče svežije od koječega što se snima i pohodi top liste. A njih je pisao Taunsend.

Dok je kao vrhunski gitarista sa prepoznatljivim ličnim potpisom „zadavao zadatke“ kolegama po instrumentu, Taunsend se pokazao i kao vešt tekstopisac. Ali je hteo i više, da izađe iz okvira pesama od tri minuta.

Njihov konceptualni album „Tommy“ (1969), koji je najvećim delom komponovao Taunsend, a stihove za dva svoja songa vukao je iz ličnog iskustva, jedna je od prvih rok-opera. Priču o zlostavljanom dečaku, „gluvonemom slepcu“, njegovom odrastanju u jezivoj porodici i putu do šampiona flipera i slobode, na film je 1975. preneo Ken Rasel. Taunsend je tada bio nominovan i za Oskara za filmsku muziku.

Slično je bilo i sa albumom „Quadrophenia“ (1973), koji je opet imao priču iza pesama, i bila je to još jedna njihova rok opera, smeštena u vreme modova sredinom šezdesetih i pretvorena u istoimeni film (1979) u režiji Franca Rodama.

Sve to, i priča o bendu, i o operi „Tomi“, i „Kvadrofonija“, mogu da budu posebne knjige. I jesu. Mnogi su pisali o tome, ali verovatno niko ne bi umeo da ispriča tu priču kao Taunsend. Početkom sedamdesetih, kada su mu stihovi postajali ličniji, muzičar se okrenuo i drugoj umetnosti: pisanju. Samouko, onako kako se učio sviranju gitare, bendža, harmonike, usne harmonike, violine, mandoline, sintisajzera i bubnjeva, tako je napredovao i kao pisac.

Već početkom sedamdesetih pisao je mesečnu kolumnu za „Melodi mejker“, u kojima se bavio znatno širim opsegom tema od popularne muzike. Usledila su potom i tri zapažena eseja za magazin „Rolingstoun“: „U ljubavi sa Meher Babom“ (1970), gde je pisao o svom shvatanju spiritualnosti, sledeće godine bio je to esej potaknut kompilacijom najboljih pesama The Who, a posebno zanimljiv je i „Pank sreće svoju kumu“ (1977), gde Taunsend piše koliko o bendu i panku, toliko i o svojim ličnim krizama.

Iste godine osnovao je i malu izdavačku kuću, da bi objavljivao knjige za decu i knjige o muzici, otvorio je i knjižaru „Magični autobus“ i sa Ričardom Barnsom, drugarom još iz umetničke škole, napisao je „Priču o Tomiju“, o tome kako su nastali ta rok opera i film. (Kasnije je napisao sam još jednu knjigu o Tomiju, odnosno hroniku o postavljanju rok opere na Brodveju, i objavio je 1993. godine).

Britanska izdavačka kuća „Faber i Faber“ angažovala ga je početkom osamdesetih kao urednika i savetnika. Zahvaljujući Taunsendu, čuveni izdavač objavio je, između ostalog, i autobiografiju Erika Bardona, frontmena Animalsa, zbirku stihova Brajana Ina „Tamnije od ajkule“ i nekoliko knjiga posvećenih rokenrolu, popu i panku. Pored ostalog, Taunsend je bio taj koji je princu Čarlsu pomogao da objavi svoje govore u knjizi, ali je uticao i na to da budu štampane drame radikalnog pisca Stivena Berkofa.

Dok je sa jedne strane gruvao na scenama, sa druge strane se, u tišini, družio sa velikim pesnikom Tedom Hjuzom i nobelovcem Vilijamom Goldingom.

Rok zvezda i pisac: Pit Taunsend Foto:De Fontenay/JDD / Sipa Press / Profimedia

Sredinom osamdesetih rešio se da objavi i prvu zbirku svojih 12 priča, napisanih od 1979. do 1984. i objedinjenih pod nazivom „Konjski vrat“ (1985). Kritičari su je doživeli kao „intrigantno eksperimentalno štivo“ i tražili u njemu autobiografske elemente. Priče o detinjstvu, slavi i spiriualnosti jesu nosile mnogo motiva iz Tausendovog života, ali je autor sam u predgovoru poručio da mu „nikada nije bila namera da ispriča sopstvenu priču“.

„Pokušao sam da iskažem širok spektar osećanja… uglove moje borbe da otkrijem šta lepota zaista jeste“, bio je jasan.
„Svoju priču“ ispričaće tek kasnije, u memoarskoj knjizi „Ko sam ja“ (2012). Pre toga, napisao je i nekoliko eseja, radio-drama i scenarija (među kojima i za kratki film „Beli grad: Roman“), kao i nedovršeni roman „Rej Haj i The Glass Household“ o isluženoj rok zvezdi, ali ga je kasnije pretvorio u album i mjuzikl „Psychoderelic“.

Ne samo muzičkim svetom odjeknula je početkom milenijuma vest da je Pit Taunsend pod istragom zbog posećivanja sajtova sa dečjom pornografijom. Međutim, ispostavilo se da je na takve sajtove išao zarad, kako je rekao, istraživanja za novu knjigu. To se pokazalo tačnim, a rezultat je „Drugačija bomba“ (2001), nefikcijska knjiga o dečjoj pornografiji. Ta tema ga je, objašnjavao je, dugo interesovala, otkrivajući da je i sam u detinjstvu bio meta seksualnog zlostavljanja. Ispostavilo se da scena iz rok opere „Tomi“, ona kada „gluvonemoslepog“ mladića poveravaju zlom ujaku (igra ga Kit Mun) nije samo stvar fikcije.

 

Njegov debi roman „Doba teskobe“, objavljen u Velikoj Britaniji 2019. a nedavno i kod nas (Geopoetika, prevod Igor Cvijanović) više je fikcija nego autobiografija. Bar tako kaže autor. Taunsend ga je objavio u svojoj 75. godini, ali ga je pisao još od 2008.

O teskobi, još jednoj njemu važnoj temi, govorio je još od prvih stihova pisanih za pesme benda. U romanu, Taunsend piše o ludilu savremenog življenja, umetnosti i, naravno, muzici, kroz priču o članovima dve londonske porodice.

Ispričana je iz ugla Luja Dokstadera, galeriste u zrelim godinama posvećenog delima marginalne umetnosti (art brut). Odmah na početku, dok je još u nekom ružnom gradiću na jugu Francuske, narator kaže da postoji nešto što ga „tera da ispriča ovu priču“, da prikaže kako su se „divni događaji“ odigrali kao posledica nečega što je davno učinio i zbog čega se kaje.

„Ne želim oprost; želim da osetim neku vrstu ravnoteže. Ne mogu da promenim prošlost, ali ne mogu da dozvolim ni da nerazumevanje prošlosti promeni budućnost. Pošto čujete moju priču, moći ćete da procenite sami“, kaže narator.

Priča se potom seli u Englesku. Tamo je Pol Džekson, pregažena rok zvezda iz šezdesetih, koji se na kraju snimanja filma u kom je igrao glavnu ulogu, izgubio u šumi, doživeo neku vrstu epifanije, promenio ime u ime u Nikolaj Andrejevič i u pećini je, kao pustinjak, naslikao svoje vizije sa anđelima. Paralelno sa tim, priča prati Dokstaderovo kumče Voltera Votsa, sad već odraslog usnog harmonikaša i vođu pab rok benda koji mu se žali da nakon nastupa ima slušne halucinacije i čuje teskobe svoje publike. Volter, sa svojim doživljajima stvarnosti i okruženja, postaje protagonista ovog romana o „maničnim genijima“ i „mračnoj umetnosti stvaranja“. Uprkos teškoj temi, Taunsend, kao svaki daroviti pripovedač, sigurnom rukom ispisuje stranice sa dosta humora u knjizi prepunoj obrta, sve do kraja. Britanski izdavač „Doba teskobe“ nazvao je „velikim rok romanom“.

– Zaista sam želeo da konačno napišem pošten fikcijski roman. Moj urednik upozorio me je da će, ako odem previše u izmišljanje, čitaoci izgubiti „mene“. Ja sam taj koji je slavan, ja sam taj koji je poznat po onome što radi u rok bendu, tako da sam u ovoj knjizi nastojao da ostanem na poznatoj teritoriji. Ne mučim ljude da pokušaju da me nađu me u tome. Ako pokušaju da me nađu, možda će uspeti, ali možda i neće, ali ne mislim da sam zaista to ja – rekao je Taunsend u intervjuu za NPR.

Međutim, ljubitelji benda The Who teško će se oteti utisku da kroz Dokstadera progovara alter-ego autora romana, a u Džeksonu će, možda, prepoznati i Daltrija, posebno zbog opisa njega i scene iz filma koja neodoljivo podseća na „Tomi“. Govoreći o vezama sa njegovim ranijim delima, Taunsend da je to svesno radio.

 

– Radio sam to namerno, da. Upotrebio sam par veza: zmaj i scena na početku su kao sa kraja filma „Tomi“ Kena Rasela. Hteo sam da stvorim neku vrstu vidljivog ključa za to da je stara rok zvezda neka mešavina umetnika iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, nekih koje možemo da zovemo „prog rok“ umetnicima. Manje svesno sam gradio svog mlađeg junaka, Voltera, slično Tomiju na bilo koji način. Kada sam pisao „Tomija“, nisam imao predstavu da kroz to otkrivam, prikazujem, ronim, kopam, po sopstvenom detinjstvu. Zapravo, dok se „Tomi“ igrao na Brodveju 1993. – a radio sam na knjizi o tome sa Des Mekanuf i proveo sam dve godine sklapajući različite inkarnacije tog šoua – nizali su se intervju za intervjuom, i zalazio sam u to onoliko duboko koliko sam mogao, a ni u jednom trenutku nisam imao osećaj da je to zaista, istinski, duboko o meni – kazao je Taunsend.

Dakle, koliko njega ima u romanu „Doba teskobe“, ipak ostaje na čitaocima da otkriju. Ako im je to važno. Ili im je važnija priča. A filmadžije su već prepoznale jaku priču i najavljuje se snimanje filma po romanu. A The Who? U vreme kada je objavljen „Doba teskobe“ objavili su i 12. album, nazvan imenom benda: „Who“. I sviraju i danas.

 

Komentari

Vaš komentar