Preporuke za čitanje: Deset knjiga za vikend kod kuće

Nina Like - "Poodmaklo"

"Posle toliko godina kao lekar opšte prakse trebalo je da znam da nema obične svakodnevice i da nema običnog života", kaže Elin, glavni lik u romanu "Poodmaklo" (Geopoetika, 2020, prevod: Radoš Kosović) norveške spisateljice Nine Like.Ova duhovito pisana knjiga, sa podnaslovom "lekarski roman" daje dijagnozu posetilaca njene ordinacije ili, kako kaže jedna čitateljka, "prozrela je sve nas koji idemo kod lekara, guglamo simptome, hipohondri smo i ne verujemo kad neko kaže da smo dobro", a sa druge govori o privatnom životu osobe u belom mantilu s onu stranu stola, razgolićujući ljubavni i seksualni život ljudi čija su deca odrasla, u vreme kada "prestaju nekome da budu potrebni"...Bekim Sejranović - "Sandale"

Posthumno objavljena knjiga Bekima Sejranovića (1972 – 2020) intrigantno je pisana proza u kojoj junak, nekonformista, odbacuje rutinsko življenje i putuje od Brčkog i Rijeke, preko Osla, do Australije i "ispituje prostore svoje usamljenosti". Pisana bez zadrške, knjiga "Sandale" (Booka, 2020), zapravo je u početku bila zbirka priča "Fasung", koja je deceniju kasnije narasla u odličan roman.Ova proza daje za pravo ljubiteljima Sejranovićevih ranijih romana "Nigdje, niotkuda" i "Ljepši kraj", koji ga smatraju jednim od najdarovitijih autora sa područja nekadašnje Jugoslavije u prve dve decenije 21. veka. Na portalu Nova.rs objavljen je i odlomak iz ovog romana.Đanriko Karofiljo - "Tri sata ujutru"

Đanriko Karofiljo bio je zamenik javnog tužioca za organizovani kriminal i nekadašnji je senator Demokratske stranke u Italiji. Pisao je i o tome u nekima od svojih 20 knjiga, ali je i autor kratkog, lepog romana "Tri sata ujutru" (Clio, 2020, prevod: Ana Marković).To je priča o tinejdžeru Antoniju i njegovom ocu koji u jednoj klinici moraju da ostanu budni 48 sati. I tada počinju, zapravo, da se upoznaju i jedan drugom otkrivaju. To je i uzbudljivo pisan roman o "surovo ubrzanom kursu spoznaje".Toni Morison - "Najplavlje oko"

Nobelovka Toni Morison još je prvim svojim romanom "Najplavlje oko" (Darma Books, 2019, prevod: Stefan Kostadinović), objavljenim u Americi pre tačno 50 godina, otvorila je je novi put američkoj književnosti time što je u središte priče stavila crnu devojčicu. Priča o Pekoli, devojčici koju zbog tamne puti smatraju "ružnom" i zbog kompeksa inferiornosti joj je najveća želja da ima plave oči, data je iz perspektiva ljudi iz njenog okruženja.Toni Morison kroz priču o devojčici progovara i o rasizmu i temama kao što su incest i zlostavljanja dece, zbog čega je bilo bezbroj pokušaja da ovo delo bude zabranjeno u školama i javnim bibliotekama.Alberto Mangel - "Bajkovita čudovišta"

Romanopisac, esejista i književni kritičar, a pre svega pasionirani čitalac, Alberto Mangel u knjizi "Bajkovita čudovišta" (Geopoetika, 2020, prevod: Vladimir Kopicl) govori o poznatim i manje poznatim likovima iz romana, bajki, Biblije i mitologije koji su postali deo svetske baštine, a usput, kako to navode u izdavačkoj kući "Barns end Nobl", "šarmantno i eruditski preispituje kako književni likovi žive zajedno sa nama od detinjstva nadalje" i kroz sazrevanje čitalaca "izlaze iz svojih priča da nas poduče kompleksnosti ljubavi, gubitka i sveta samog".Knjigu je sam autor obogatio ilustracijama, a pored Drakule, Alise, Supermena i drugih “književnih prijatelja”, u izdanje na srpskom jeziku uvrstio je i Kraljevića Marka.Enes Halilović - "Ljudi bez grobova"

"Sudbina me je gonila da ispričam ovu priču", rekao je pesnik i prozni pisac Enes Halilović nedavno u razgovoru za portal Nova.rs pričajući o svom romanu "Ljudi bez grobova" (Laguna, 2020). Skoro tri decenije je istraživao, prikupljao građu i skicirao roman zasnovan na istinitim događajima o sinu koji otkriva detalje o ocu serijskom ubici i poteri za njim.Vešto gradeći napetost i unoseći obrte u priču, Halilović istovremeno u romanu otvara i značajna etička i estetička pitanja, čineći ga daleko slojevitijim od trilera.Viktor Frankl - "Zašto se niste ubili"

"Čoveku sve može biti oduzeto osim jedne stvari: poslednja od ljudskih sloboda - da odabere stav u bilo kakvom sticaju okolnosti, da odabere sopstveni put", piše Viktor Frankl, bečki psihoanalitičar i zasnivač logoterapije.U knjizi "Zašto se niste ubili” (Kontrast, 2019, prevod Vera Albulj), piše o ličnim iskustvima iz četiri koncentraciona logora, uključujući i Aušvic. Osim snažne memoarske proze, to je i filozofski esej o načinima da se prevladaju mučne životne okolnosti i pronalasku smisla. Frankl ne nudi gotova rešenja, ali nudi način da se do njih dođe: pre svega razgovor.Dejvid Linč, Kristin Makena - "Soba za snove"

Reditelj Dejvid Linč po mnogo čemu je enigmatična ličnost kao i njegovi filmovi. Sada, tokom izolacije, vreme provodi u meditacijama, snima kratka videa za Jutjub i priprema novi projekat za proleće.Ko je Dejvid Linč i šta se krije iza njegovog "pokeraški mirnog lica" pitanje je na koje u hibridnoj (auto)biografiji "Soba za snove" (Dereta, 2018, prevod: Radmila Ivanov) pokušava da odgovori i on sam, a u saradnji sa novinarkom Kristin Makenom i stotinak njegovih prijatelja i saradnika iz različitih faza njegovog života i rada (od Stinga do Izabele Roselini)."Ono što čitate ovde u osnovi je osoba koja razgovara sa sopstvenom biografijom", piše ona u prologu. I od detinjstva u Ajdahu, preko četiri braka, 23 izložbe, osam studijskih albuma i 35 kratkih i dugih filmova i serija (od "Glave za brisanje" do "Bulevara zvezda") prikazuje ga kao dete, ljubavnika i umetnika.Slobodan Šijan - "Pisci u bioskopu"

"Ovo nije antologija eseja o filmu ili filmskih kritika. Ovo je izbor proze, pripovedaka, odlomaka iz romana, dnevničkih ili memoarskih zapisa poznatih i manje poznatih pisaca i filmskih stvaralaca, a tu i tamo se potkrao i poneki esej ili novinski članak, tek da dopuni ovu fascinantnu književnu istoriju naših filmskih doživljaja", piše Slobodan Šijan u predgovoru knjige "Pisci u bioskopu" (Službeni glasnik, 2020).Tekstovi na 546 strana poređani su onako kako je istorija filma to diktirala, a ne po vremenu kada su napisani.Antologiju otvara zapis Vladimira Pogačića iz Kine o pozorištu senki, a nastavlja se pismom pesnika Laze Kostića o jednoj fotografiji. Rastko Petrović piše o Čarliju Čaplinu, Crnjanski o zvučnom filmu i Mikiju Mausu, a Andrić o panorami, tu su Vinaverov intervju sa Ernstom Lubičem, priča Boška Tokina, tekstovi nadrealista, Dedijerove beleške iz Holivuda, dnevničke beleške Žike Pavlovića, Kišov zapis o publici i Makavejevljev o semenkarima, tekstovi Bore Ćosića, Aleksandra Petrovića (o Kroazeti i poseti Titu), Branka Vučićevića, Bogdana Tirnanića, Rajka Grlića, Abdulaha Sidrana, Gorana Tribusona... Sve do Dubravke Ugrešić (o Kirku Daglasu), Vladislava Bajca (o Tarzanu), Mihajla Pantića (o Semu Pekinpou i "Divljoj hordi") i priče Vladana Matijevića.Jurij Gagarin - "Put do zvezda"

"Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikavi 'supermeni', već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letilica, kao i moji drugovi kosmonauti, svi oni su obični ljudi, predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na 'natčoveka'?", piše Jurij Gagarin u knjizi "Put do zvezda" (Laguna, 2020, prevod: Ana Kitanović).Prvi čovek u kosmosu u autobiografiji opisuje detinjstvo pod nacističkom okupacijom, školovanje za livca pa vojnog pilota, posvećenost Komunističkoj partiji i o svojim pripremama i letu u svemir.