"Naša destinacija nikada nije mesto, već novi način posmatranja stvari”, zabeležio je pisac Henri Miler, govoreći o putovanjima. Da svaka dobra knjiga izmešta čitaoca iz jednog sveta u drugi opšta je istina kakvoj teško može da se prigovori. Sada, u vreme kada su putovanja neizvesna, odabrali smo 10 knjiga koje će bar donekle ublažiti žeđ za promenom meridijana.
Dovoljno je da ukucate reč „putovanja“ u pretraživače internet knjižara i da vam odmah iskoči na stotine naslova. Odlučili smo se, međutim, za one knjige koje lako mogu da se nađu na policama domaćih knjižara ili u bibliotekama poznanika i prijatelja i da budu takve da vode u različite krajeve sveta. Među njima ima i stranih i domaćih autora, bestselera i klasika, dela debitanata i dela majstora zanata.
Kada je Lorens Darel zakupio kuću u ribarskom selu Kalami na Krfu, na ovom ostrvu turista skoro da i nije bilo. Pisac je tražio upravo to: mir i mogućnost da piše. Međutim, upravo će njegov članak u novinama o ovom ostrvu dovesti i prve turiste iz Britanije. Suštinski, nema bolje knjige o Krfu, kod nas poznatom pre svega po Plavoj grobnici i ostrvu Vido, od Darelove “Prosperove pećine”.
Darel u knjizi nazvanoj po Šekspirovom liku iz „Bure“, koji je navodno sakrio blago na ostrvu, sa podjednakom pažnjom piše, primera radi, o susretu Odiseja sa Nausikajom i o noćnom lovu harpunima na oktopode u koji on i njegova supruga kreću sa lokalnim ribarom, o starim Feačanima i savremenim običajima, o zaštitniku ostrva Svetom Spiridonu i satiričnom pozorištu, o lepotama zaliva leti i životu na obali zimi… Piscu i njegovoj supruzi društvo često prave i učenjak Teodor Stefanidis i neobični jermenski pesnik Zarijan.
I čitaocima koji misle da poznaju Krf knjiga otkriva nepoznate detalje.
„Ljuta sam na vas. Nije trebalo da mom mužu date tu knjigu, ceo dan leži na plaži i ne progovara sa mnom, samo čita“, rekla nam je jedna Šapčanka koja je nekoliko leta uzastopno sa suprugom, mašinskim tehničarem, letovala na Krfu.
Ako vam ne bude dovoljno, pored „Prosperove pećine“ kod nas su prevedene i Darelove knjige „Grčka ostrva“ i „Gorki limunovi Kipra“. A tu je i njegovo remek-delo „Aleksandrijski kvartet“ koje čitaoce vodi u grad u Egiptu.
Pišući intimnu priču o svom sazrevanju i sagu o svojoj porodici, nobelovac Orhan Pamuk čitaoce vodi po megalopolisu na Bosforu koji je bez sumnje teško opisati i teško je o njemu pisati a da se nešto ne propusti.
Pamuk se pokazuje i kao odličan vodič, uzduž i popreko po gradu, od njegovih bleštavih kvartova do zabačenih mahala, ali i kroz istoriju grada od vremena daleko pre nego što će se njegova porodica doseliti u zgradu u četvrti Nišantaš, pa do trenutka kada piše knjigu.
„Sve na svetu – kad izađem na ulicu ili kad pogledam kroz prozor – ionako je bio Istanbul“, piše Orhan Pamuk na jednoj od stranica bogatih ne samo rečima, nego i (crno-belim) fotografijama.
A na stranicama ove knjige mogu se susresti i drugi hroničari grada, ili mladi Flober u poseti gradu smeštenom u Evropi i Aziji, filmska ekipa koja snima „Tintina u Istanbulu“…
„Na Himalajima ljudi su priviđenja, a anđeli stvarni“, piše Stevan Pešić u knjizi „Katmandu“.
Pesnik, rođen u Kovilju, otisnuo se sedamdesetih godina u Aziju i iskustva sa putovanja, posebno sa Himalaja, doslovno su mu promenila život. Pretočio ih je u više knjiga, među kojima je najpoznatija (i najbolja) „Katmandu“.
U toj knjizi prepunoj boja i živopisnih likova, koja je pre tri decenije stekla kultni status, pastrmke govore nemački, gospodin Zangbu mislima topi sneg, za sat prelazi stotinu kilometara i vraća se iz smrti, sreću se jogini u poljima pirinča, deca žive u kućama nalik čašicama lala… Pešiću su zli jezici zamerali „preteranu upotrebu mašte“, a njegovi čitaoci smatrali su je onim što ona i jeste: vrhunskim putopisom, protkanim poezijom i jedinstvenom životnom filozofijom. „Katmandu“ je knjiga uz kakvu se sasvim jasno vidi mimo rutinske svakodnevice i jedna dublja, zanimljivija i sveobuhvatnija stvarnost.
Bil Brajson je, na neki način, džoker kada je reč o izborima knjiga o putovanjima. Kada se pogleda njegova bibliografija, čini se da je teško staviti prst na mapu (makar u delu sveta gde se govori engleski), a da on nije bio tamo i o tome napisao knjigu. I to podjednako zanimljivu.
Bilo da piše o tome kako je prokrstario 15 zemalja Evrope, od Norveške do Turske („Ni ovde, ni tamo“), o Australiji (“Tamo dole”), Africi (“Afrički dnevnik”), drumovima i stranputicama Amerike (“Izgubljeni kontinent” i “Šetnja po šumi”) ili Velikoj Britaniji (“Beleške sa malog ostrva” i “Putovanje u Mali Dribling”), on pleni rezultatima pronicljivog posmatranja i, pre svega, duhovitošću.
Ovde smo se odlučili za „Beleške sa malog ostrva“. Ovako one izgledaju: „Čuvam mali iskrzan isečak iz novina koji nekad nosim sa sobom da bih se razonodio. Reč je o vremenskoj prognozi iz Vestern dejli mejla koja kaže sledeće: ‘Prognoza: Suvo i toplo, ali svežije sa slabim padavinama’.
U toj jednoj jezgrovitoj rečenici savršeno je opisana engleska klima: suvo ali kišovito sa toplim/hladnim intervalima. Vestern dejli mejl može svakog dana da objavljuje tu prognozu – a koliko ja znam, možda to i radi – i gotovo nikad neće pogrešiti.”
„Knjiga ‘Na putu’ prodala je trilion farmerki i milion aparata za espreso, a takođe je poslala i bezbroj klinaca na put… Otuđenje, nemiri i nezadovoljstvo bili su tu, čekajući, kada je Keruak pokazao na put“, napisao je Vilijem Barouz o knjizi svog prijatelja Džeka Keruaka.
Na pomen ovog romana, zapravo mešavine fikcije i autobiografije, onima koji su ga čitali odmah se javljaju slike vožnje otvorenim putevima s kraja na kraj Amerike, briljantni opisi gradova između njih, likovi prepisivani iz stvarnosti. To je i priča o prijateljstvu, samoći, umetnosti, stopiranju, pešačenju, o potrazi za ispunjenjem i otkrivanju slobode, a sve to protkano divljim džezom i prizvukom rokenrola.
Jedan od najznačajnijih američkih romana iz sredine 20. veka odlično radi i van Amerike, i decenijama kasnije. Potpisniku ovih redova Keruakova knjiga donekle je gasila čežnju za dugim putovanjima nakon što mu je namera da se posle mature otisne sa rancem na leđima osujećena ratovima na Balkanu, embargom uvedenim Srbiji i zatvaranjem granica.
Među knjigama koje je čileanski pisac Luis Sepulveda, preminuo nedavno u Španiji od posledica koronavirusa, ostavio za sobom je i „Patagonija ekspres“.
Pisana delom kao memoari, delom kao zbirka tekstova za koje sam autor kaže da su nastajali na različitim mestima i u različitim situacijama, te da ni sam ne zna kako da ih nazove, ova knjiga vodi čitaoce od Španije do Patagonije i nazad, kroz Pinočeove zatvore, plantaže banana na Ekvadoru i druga mesta, u njoj se nižu likovi i skoro pa neverovatne priče.
Obimom je nevelika, ali puna neobičnih događaja i likova, magije Južne Amerike, prizora korupcije, ali i jedinstvene lepote, a sve to protkano osećajem za drugog i dubokim poverenjem u ljude.
„Nisam u izolaciji. U Egiptu sam“, napisala je jedna čitateljka na Fejsbuk profilu autora “Zamaleka”. Roman, objavljen pre dvadesetak dana, već je stekao brojne čitaoce. Nakon romana „Estoril“, Dejan Tiago Stanković upustio se u otkrivanje kairske četvrti, a roman je, kako kaže, plod njegovih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što je tamo doživeo i priča koje je tamo čuo.
„Zamalek je roman koji vam se u prvom trenutku čini kao putopis pun opisa čudnih običaja, leksikon egzotičnih pojmova ili nekakav uvrnuti bedeker o Egiptu. A onda, malo-pomalo, iz novootkrivenih delova istorije te zemlje i sjajnog opisa mentaliteta njenih stanovnika počinje da izranja priča“, napisao je reditelj Goran Marković o ovoj knjizi.
Trojica mladića, Lazar, Uroš i Marko, zaputili su se 2009. godine sa Balkana u Afriku jer „nešto vuče, ne da mira“, a i vođeni time da su koreni čovečanstva na tom kontinentu. O tome su redovno pisali i blog pod nazivom „Povratak u Afriku“, da bi pet godina kasnije, kada su se razabrali u obilju materijala prikupljenog na putu, iz svega toga nastala i knjiga „Bantustan“.
Po svemu neobična, knjiga je u isto vreme i putopis, i roman, na neki način i zbirka enciklopedijskih odrednica, a nosi i podnaslov „Atlas jednog putovanja“. Napisana je tako, objašnjavaju autori na početku, da se može čitati na nekoliko načina: linearno (kao i svaka knjiga), ali i kartografski (gledanjem mape i biranjem priča i autora), pa i pomoću interneta (preko linkova, geografskih koordinata i QR kodova). Klub putnika, na čijem su sajtu autori pisali blog nedavno je, povodom 15 godina od osnivanja, elektronsku verziju knjige ponudio i besplatno.
Pišući sentimentalnu povest o dečaku Danijelu, njegovom ocu i Groblju zaboravljenih knjiga, Karlos Ruis Safon u stranice svog prvog romana za odrasle, utkao je ulice i atmosferu Barselone. Evo odlomka već sa početka ovog planetarnog hita:
„Ulice su se još uvek gubile u izmaglicama i rosama kad izađosmo na trem. Ulične svetiljke Ramble crtale su aveniju od pare, trepćući, dok se grad protezao i oslobađao svog akvarelnog kostima. Stigavši u ulicu Arko del Teatro, uputismo se ka Ravalu, ispod luka, ušavši pod svod od plave magluštine. Išao sam za ocem onim uzanim putem, više ožiljkom nego ulicom, dok se blesak Ramble gubio iza nas. Svetlost svitanja cedila se s balkona i simsova u dahovima kose svetlosti koji nisu dopirali do tla. Konačno, moj se otac zaustavi ispred jedne kapijetine od rezbarenog drveta pocrnelog od vremena i vlage. Pred nama se uzdizalo nešto što mi se činilo napuštenim lešom neke palate, ili nekim muzejom odjeka i senki“.
Čitalac koji je posetio Barselonu pomislio bi da je Safon mogao da traži i honorar od turističke organizacije ovog grada. Čini se da nema znamenitosti a da je nije bar spomenuo. Štaviše, turistički vodiči ponudili su nakon ovog romana i mapu: „Barselona stopama junaka romana ‘Senki vetra'“.
Nazvan najvećim putničkim romanom moderne književnosti, „Dunav“ Klaudija Magrisa čitaoce vodi na plovidbu ovom rekom od izvora na Švarcvaldu do Crnog mora. Brodeći rekom i zalazeći u njene rukavce, Magris se na putovanju dugom 3.000 kilometara bavi podjednako i vremenom, recimo, kada je Dunav bio Istar i današnjicom, i Zapadom i Istokom, nailazi i na mračne kapucijanerske manastire, na Mauthauzen, na Vitgenštajnovu ili Betovenovu kuću i mnoge druge prizore i stvari, prateći istovremeno i tok Dunava, i tok istorije, i tok svojih misli.
Veliki erudita i posvećenik dotiče se i detalja kakvi bi nekom drugom putniku promakli. Evo jednog odlomka:
“Dva susedna grada Krems i Štajn, razdvojena ili ujedinjena, po staroj duhovitoj izreci, samo onim i, čuvena su po vinu i baroknonarodnom slikarstvu Šmita (poznatog kao ‘Šmit iz Kremsa’); nekada žive centre rečne trgovine, devetnaesti i dvadeseti vek, napredak i industrijalizacija ostavili su potpuno po strani. Sada su samo tihi predeo uličica koje se ispražnjene uspinju, malih stršećih balkona koji gledaju na usnule trgove, skrivenih stepenica koje izbijaju na šumu krovova, zatvorenih hotela i pustih arkada. Sve je nemo, majušno i mrtvo; u dvorištima se čuje samo kako pada kiša, slabašna i nenametljiva”, zapisuje Magris.
Ovo je, razume se, samo jedna od mogućih lista. Na njoj su, primera radi, mogli da se nađu i roman „City“ Aleksandra Barika ili „Rimske priče“ Alberta Moravije, „Berlin Aleksanderplac“ Alfreda Deblina, „Čaj u Sahari“ Pola Boulsa, „Vimbldonski stadion“ ili „Pokretni horizont” Danijela Del Đudičea i mnoge druge jednako dobre knjige uz kakve se može otputovati. Vratimo se, stoga, načas na početak teksta, na pretraživače i činjenicu da svaka dobra knjiga koje se dohvatite, bez obzira na to o čemu govori, vodi na put.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare