4
"Noćne reči" nastaju kao način moje borbe protiv ideje "bivanja" piscem danas. Tu borbu sam, paradoksalno, vodio upravo pisanjem. Pisao sam o tome šta znači biti pisac, u kulturi koja je već četvrt veka uništavana spolja i iznutra: vojnim agresijama i sopstvenim sablastima. Pisao sam o tome koliko reči – napisane ili izgovorene – ne znače ništa u vreme digitalne i vizuelne dominacije sadržaja koji instant zaokupljaju naše pažnje, kaže pisac Vladimir Tabašević o svojoj novoj knjizi koja je od juče na policama knjižara.
Tabašević je pet godina pisao ovaj roman koji se uveliko razlikuje od njegovih prethodnih romana: umesto nekadašnjeg razigranog (nadrealističkog?) jezika, slobodnog asociranja i mnoštva kalambura, sada imamo isuviše jasnu, mozda čak i po neke – zabrinjavajuće jasnu rečenicu, poručuju iz izdavačke kuće „Laguna“.
Radnja romana počinje kada Tabašević i njegov prijatelj Fernando odlaze na „zimsko letovanje“ u Sutomore. Na plaži pronalaze aluminijumsku kutiju u kojoj je zaključan tajanstveni rukopis. Kada Tabašević počne da naglas čita rukopis, Fernando se razbesni što nisu našli opipljivo blago, nego rukopis još jednog „jahahahača naše jezičke apokalipse“, u koje svrstava i svog prijatelja, pa ga najuri natrag za Beograd. U noćnom vozu Tabašević čita rukopis, koji je napisao niko drugi do – Fernando.
– Imao sam iskrenu potrebu da odustanem od pisanja i to sam i uradio na neko vreme. Nakon dobijanja Ninove nagrade, nakon spoznaje svih „književnih i estetskih razloga“ u samom „književnom establišmentu“, hteo sam da se povučem i nestanem, zauvek. I nestao sam, ali na neko vreme. Ipak, „onaj Tabašević“ iz prva tri romana, zaista je bivši, i postao je i sâm lik novog romana. „Noćne reči“ potpisujem sa znakom pitanja na svom prezimenu, upravo zbog toga – kaže pisac.
Najpre se povukao, kako navodi, u jedan svet koji je smatrao da je iskreniji od sveta „kulturnjaka“ koji mu se „iskreno smučio“. Ipak, gde god da bi otišao, čekala ga je neka ideja o samom sebi:
– Neka navada koju sam sebi nažalost odavno razvio: da mislim o tome ko sam i da mislim i o perspektivi iz koje mi se postavlja to pitanje. Morao sam opet da pišem jer je to bio jedini način da skinem svoj svlak i da pokušam da odgovorim sebi na to pitanje. Pored toga, hteo sam i da ostavim svedočanstvo o životu jednog nevidljivog i tihog sveta – sveta dalekog od svake laži i pretvaranja – kojem je uskraćeno pravo na svoje reči, a samim tim i pravo na postojanje izvan mraka u kojem im je dodeljeno da postoje, nevidljivi. To je svet nenametljivih genijalaca opstanka koji generišu našu svakodnevicu, i koji su toliko bolji od nas, da moramo da ih mrzimo i klevećemo.
Tabašević citira Žirara koji kaže: „Kada se neko toliko uzdigne iznad nas, da nam naš život učini nepodnošljivim, ne ostaje nam ništa drugo nego da ga mrzimo“, dodajući da u toj mržnji, oni najspremniji idu i korak dalje – postaju ubice.
– To je nažalost jedini funkcionalan kôd komuniciranja i opštenja: takva spremnost. To se poštuje, o tome se naširoko govori, o tome se s divljenjem ćuti, razmenjuju se razni (ne)verbalni znaci koji upućuju da neko pripada tom miljeu: ubicama i onima koji su na to spremni. Hteo sam da proniknem u to koji nas istorijski, ekonomski, ideološki, kulturni razlozi drže u takvoj poziciji. Zašto smo od „kuku meni, ubih od sebe boljega“, stigli do glupe pričice o „najbržem spermatozoidu“ koji je na sve spreman samo da bi uspeo. Međutim, takođe me je nervirala i ta glupa moralna izuzetnost koja se podrazumeva da je ima pisac dok dijagnostikuje. Nisam hteo ni tu poziciju – objašnjava pisac.
Kako navodi, hteo je da učestvuje u kakvom-takvom svetu drugačije nego da sa nekakve distance koja je uvek i bezbedna, vrši te lažne dijagnostike koje neće značiti ništa drugo osim toga da ima iluzije nekakve o posebnom sebi koji može i ima pravo da sudi drugima.
– Može se komotno reći da ne volim preterano sebe dok sam odlučio da u svemu ovome što svi moramo da živimo, živim tako što pišem o tome. Ali to je deo moje protivrečne prirode – zaključuje Tabašević i za kraj ističe da roman posvećuje dedi, vojnom pilotu koji je bio smrtno alergičan na ujed pčele – „Možda to ponešto govori i o mojim svesnim i nesvesnim motivima.“
Nova knjiga Vladimira Tabaševića – „Noćne reči“ može se naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, na sajtu laguna.rs, kao i na kioscima širom zemlje.
Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu
