0
U izvesnom smislu, pozorišta i biblioteke oduvek jesu bile moje kuće, i tetovirao sam se i radio zgibove da bih - ispostavlja se bezuspešno - prikrio te činjenice da volim da čitam u tišini, i da gledam kako i zašto neko naglas govori neki tekst. To je skrivilo uspeh ove predstave, kao i to da volim da gledam kako mi se skoro pa vlastiti život iznova odvija pred očima, glumljen, preglumljen, iskrivljen i napokon tuđi, kazao je Vladimir Tabašević povodom godinu dana uspešnog igranja komada "Tiho teče Misisipi".
Komad je juče izveden 21. put u Beogradskom dramskom pozorištu, a Tabašević je pre toga potpisivao svoj roman po kojem je i urađena predstava u režiji Ivice Buljana. Ovom prilikom je i najavio novu premijeru – „Idiota“ Fjodora Dostojevskog, za koju će uraditi dramatizaciju.
Tabašević je s romanom „Tiho teče Misisipi“ 2015. godine bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, kojom je i nagrađen za „Zabludu Svetog Sebastijana“ (2018). „Misisipi“ zaokružuje priču o jednoj državi, veku i ideji, nudeći nam poražavajući intimni bilans njihovog kraja.
U prozi se prepliću istorija i intima, lično i ideološko, oslikavajući kraj jednog veka i raspad jednog društva. U predstavi igraju: Aleksandar Jovanović, Branka Katić, Vladan Milić, Vesna Čipčić, Dunja Stojanović, Jana Milosavljević, Mladen Sovilj, Miloš Petrović Trojpec, Milan Zarić, Nikola Malbaša i Vladimir Tabašević.
– Glupo bi bilo da ja kažem kako je „Misisipi“ čaroban. Glupo, jer bi to značilo da pripisujem sebi nekakve zasluge, koje mi u izvesnom smislu i pripadaju, ali ne na taj način da ih je moguće pripisati sebi. „Misisipi“ i jeste čaroban, ali upravo zbog toga što je naš, zajednički, ničiji i svačiji. Što nadilazi svakog od nas ponaosob ali i što je svako od nas ponaosob – neizostavan član te psihomagične trupe. Neko se uzima kao psiho član, neko drugi kao magija član. Svako za sebe, doduše, misli da je baš on ta magija, razume se – a za ovog drugog da je on baš taj psiho – kazao je Tabašević na druženju u BDP-u juče.
Beskonačno kratak odgovor na pitanje ko je skrivio uspeh ove predstve glasio bi, kako kaže, ceo tim.
– Rekviziteri, scenariste, scenografi, inspicijenti – svako neka rodno udešava ova zanimanja u skladu sa svojim potrebama – reditelj, direktor, šonks, šank, april, lepo vreme, Milica, tema, tekst, Jugoslavija o kojoj se ne kaže ni reč, a koje toliko ima, drama rata o kojoj se takođe ne progovara, ali se njena sila glasno čuje i vidi, odsustvo patetike, ali i naglašen patos, Lipanović i njegov kožnjak i kašalj, i prvoloptaški humor, drugoloptaški humor, Vesna Čipčić, Proleće, pa onda sneg u proleće – što se zaista i zbilo prošle godine u aprilu, na dan premijere. Dakle, nije bilo baš tako lepo vreme kako mi se sada posle godinu dana pričinilo, a to sve zbog uvrežene sentmintalne sklonosti da se sve prošlo prolepšava u prisećanju – naveo je pisac i dodao:
– Pa neka neizostavna stvarna rakija u ulozi obične vode na samoj sceni, pa tiha i nevidljiva režija Ivice Buljana koja je ponekad – kako kažu glumci – toliko tiha i nevidljiva bila da im je došlo da se – citiram: ‘zveknu’. Tu je i otvoren, jasan i opravdan hejt Medenice Ivana spram naše upadljive i neoprostive radosti na pozornici, citiram: „bez tlocrta“.
Tu su i, kako je podsetio, pogledi podozrenja na njega, istetoviranog pisca, kojeg su prvih dana probanja teksta i glumljenja, na vratima pozorišta zaustavljali s pitanjem – kuda, što je u njumu izazivalo „stvarne pomisli da je negde zalutao“.
– A, ispostaviće se da zapravo nisam nigde zalutao. I kao dokaz da nisam, već da se možda i sumnjivo previše uklapam u ovo sve – jeste i ova predstava. U izvesnom smislu, pozorišta i biblioteke oduvek jesu bile moje kuće, i tetovirao sam se i radio zgibove da bih – ispostavlja se bezuspešno – prikrio te činjenice da volim da čitam u tišini, i da gledam kako i zašto neko naglas govori neki tekst. To je skrivilo uspeh ove predstave, kao i to da volim da gledam kako mi se skoro pa vlastiti život iznova odvija pred očima, glumljen, preglumljen, iskrivljen i napokon tuđi, i naravno – ukrašen sa gomilom preterivanja, laži, kao i svako što svoj život čim mu prilike dopuste domaštava i izmišlja za sebe i druge. Mnogo, dakle, izmišljanja, mnogo fikcije i autofikcije, previše samozaborava u igri – a to je ono najčarobnije – kazao je on.
Tabašević je napomenuo da ako biste hteli da kažete odrastanje i Jugoslavija, pa i rat, bez da pomenete te reči, onda je dovoljno da pogledate boje kostima i scene, i tu kao da vam se ukaže da su likovi u svojoj garderobi poispadali sa scenografije i iz simbola nekog društva i nekih tom društvu svojstvenih vrednosti.
– Jedno smo, u to sam ubeđen, definitivno uspeli: da se šalimo sa najosetljivijim temama naše prošlosti, da taj košmar prošlosti izvedemo i oživimo na sceni, tako da se on svakoga tiče i tako da svako od njega uzme ono za šta je sam sposoban, i odgovorno i iskreno tvrdim: niko ni na kraj pameti nije imao šta će ispasti od svega ovoga. Moje mišljenje je da se tako i samo tako proizvodi istinska umetnost – zaključio je pisac.
Za kraj je dodao da u relativno sličnom sastavu krajem ove „šizofrene“ godine, spremaju i „Idiota“ Dostojevskog, čija bi premijera u Beogradskom dramskom pozorištu trebalo da bude 30. decembra.
– Za vas ne znam ali ja iskreno nemam pojma na šta će to ličiti, dakle – moguće je još jedno, da budem neskroman, što mi je lakše nego da mislim da ste iza moje lažne skromnosti prozreli moju nekakvu istinsku vrednost – dakle, nemam pojma na šta će ličiti, moguće je još neko remek-delce. „Misisipi“ to izvesno jeste, i ja nemam nikakve veze s tim!
Bonus video: Najava premijera u Beogradskom dramskom pozorištu za 2022. godinu
