Ćerka Albera Kamija: U školi sam lagala da mi je otac stolar

Kultura 25. jan. 202109:48 > 10:33
Podeli:
Foto: Printscreen/YouTube/La Grande Librairie, Leemage / AFP / Profimedia

Znali smo da je tata pisac, ali da je slavan shvatili smo tek kad je poginuo, kaže Katrin Kami, ćerka čuvenog autora "Stranca", "Kuge", "Mita o Sizifu" i "Pobunjenog čoveka".

Priredio: Matija Jovandić

Dela Albera Kamija nisu se toliko čitala još od kada je poginuo u 48. godini u automobilskoj nesreći 1960. To bar važi za „Kugu“, njegov roman koji je ponovo postao besteler od kako se proširila pandemija koronavirusa. Ponovo se štampaju Kamijevi romani i eseji, neki od njih prevode se na strane jezike po prvi put. U Španiji su prevedeni njegovi članci pisani za „Kombat“, sabrani pod nazivom „Noć istine“. Bio je to povod da novinari lista „El Pais“ pronađu Kamijevu ćerku i porazgovaraju sa njom o njenom ocu. Katrin Kami ima 75 godina i živi u Lurmarinu, gradiću u Provansi gde joj je sahranjen otac.

– Bio je zabavan i živahan. Solarni tip. Pravo ljudsko biće. Slušao nas je. Obraćao je pažnju na nas. I ne samo to. Puštao nas je da živimo – opisuje Katrin Kami svog oca u telefonskom razgovoru sa novinarom Markom Basetom.

Alber Kami Foto: STF / AFP / Profimedia

Za čuvenog pisca kaže da je kao otac bio „dobar i nežan, ali strog“.

– Morali ste da se lepo ponašate za stolom, da francuski govorite pravilno, a pre svega da poštujete druge. I da ne lažete. On je imao fizičku odbojnost prema laganju. Ko je lagao pred njim, nije mogao da se izvuče – priča Katrin Kami.

Pamti mnoge trenutke sa njim. Priča da se jednom, kada je imala 12 ili 13 godina, požalila da joj je dosadno.

– Rekla sam mu: „Tata, meni je dosadno“. A on je odgovorio: „Zamajavaš me“. Odgovorila sam: „Ali, tata, stvarno mi je dosadno“. Rekao mi je: „Ne. Samo idiotima je dosadno“. Nikada više mi nije bilo dosadno – seća se ćerka pisca.

Kaže da bi ga, pošto je bio veoma bolestan, sedenje ili rastezanje podsećalo na bolnicu.

– Bio je uvek u pokretu. Pisao je stojeći. Moj brat i ja tada nismo znali da je poznat – kaže Katrin Kami.
Kada ste saznali da jeste, pita je novinar.
– Kad je poginuo. Biti slavan mi se činilo užasnim. To potpuno negira ljudskost u ljudima. Moj brat i ja nismo postojali: čovek koji je umro nije to bio naš otac, bio je to Alber Kami. Kada sam posle tri dana ponovo pošla u školu, rekli su mi: „Kakva šteta, a htela sam da mi se potpiše na ‘Kugu'“ – objašnjava Kamijeva ćerka.

Kaže da nisu znali da je slavan, ali su znali da je pisac.
– Ali u školi sam govorila da mi je otac stolar, jer su pisci doživljavani kao lenji ljudi – kaže ona.

Kami je tada već dobio Nobelovu nagradu.

– Da, ali meni to nije značilo ništa. Mi kod kuće nismo imali ni radio ni televizor. Pitala sam tatu da li postoji Nobelova nagrada za akrobate, jer sam želela da postanem akrobata. Mislim da je, u mojoj generaciji, deci bilo dozvoljeno da budu deca. Ostavljali su nas na miru. Deca danas imaju obilje informacija tako da se, na neki način, pretvaraju u male ljude – priča Katrin Kami.

Kaže da je pročitala očevog „Kaligulu“ dok je bio živ, da mu je rekla da je smešan i da se on iznenadio.
– Posle njegove smrti, pokušala sam da pročitam „Kugu“, ali je to bilo jako bolno za mene – priča ona.

Omiljena očeva knjiga joj je „Pad“, smatra je najuspelijom, „punom života, sa svojom smešnom i patetičnom stranom“.

Govoriti o humoru kod Kamija je neobično. On se smatra veoma ozbiljnim piscem, primećuje novinar.
– Tačno. Ali nekada bih umrla od smeha čitajući. A i on se mnogo smejao. Nije bio statua. Postavljao je pitanja, ali nikada nije nudio gotove odgovore – navodi ćerka autora „Mita o Sizifu“.

Kaže i da je pisao za ljude, na način da svi razumeju.
– Tata je pisao i srcem, a ne samo iz glave. Zato francuski filozofi kažu da nije bio filozof. Filozofija je uvek sistem, ali tata je pisao: „Nije istina ako nas tera da nešto isključimo“. Sistem je nešto zatvoreno i isključuje sve što se ne uklapa. Nije imao poverenja ni u jedan „izam“, jer su oni zatvarali ljude. On je bio slobodan čovek – priča Katrin Kami.

Katrin i njen brat blizanac rodili su se 1945. godine, odmah nakon rata. Njihova majka Fransin For i Kami nikada se nisu formalno venčali. Ona je patila od teške depresije, a pisac je živeo u nekoj vrsti ljubavnog trougla. Godinu ranije upoznao je glumicu Mariju Kasares, Špankinju koja se proslavila u pozorištu i u francuskom filmu (igrala je u „Orfeju“ Žana Koktoa, između ostalog), i sa njom bio u vezi sve do smrti.

Kroz razgovor o Kamijevim člancima o Španiji, Katrin Kami podsetila je da je njena baka po ocu bila poreklom sa Menorke. „A pored toga, tu je bila i njegova Marija Kasares…“, navela je piščeva ćerka.

Kamijeva prepiska sa Marijom Kasares, objavljena pre tri godine, privukla je veliku pažnju. Objavila ju je upravo Katrin Kami. Kaže da joj, uprkos tome što su bila intimna i odnosila su se i na njenu porodicu, nije bilo teško da je autorizuje i objavi.

– Tako sam odlučila. U suprotnom smo rizikovali da budu objavljena neautorizovana, kao što se to dogodilo sa „Prvim čovekom“ (Kamijev nedovršeni roman, prim. prir). Zato sam pozvala (Antona) Galimara i objavili smo pisma. Intimna su, svakako, ali su i jako lepa – kaže Katrin Kami.

Na konstataciju da je njenoj majci sigurno bilo teško zbog Kamijeve veze sa glumicom, ćerka slavnog pisca odgovara odrično.

– Nije, ne baš. Mama je volela Mariju. Nikada nisam čula nijednu lošu reč o Mariji Kasares u porodici moje majke. Poštovali su je. I sigurna sam da je mama bila ubeđena da se tata ne bi izborio sa svim tim da nije bilo Marije – kaže ona.

Na šta misli pod svim tim, pita je novinar.
– Na maminu bolest. I na njegovu. Imao je tuberkulozu. Ostrakizovan je od strane pariske inteligencije. Marija Kasares bila je puna života. Moja mama se plašila života. To je bilo veoma važno mom ocu. Pomislila sam da se možda jednog dana neće znati ko je ona bila, a bila je sjajna žena – zaključuje Katrin Kami.

Kami se tokom Drugog svetskog rata angažova u pokretu otpora protiv nacista. Njegova ćerka uz uzdah kaže da joj nikada nije govorio o tome. Naprotiv.
– Tata nikada nije govorio o sebi. Jednom sam tražila olovku u njegovoj radnoj sobi i naišla sam na orden za članove pokreta otpora. Godinama kasnije saznala sam da je, kada su mu ga uručili, otišao u redakciju „Kombata“ i pitao: „Ko me je prijavio?“ Došla sam sa tim ordenom kod njega i pitala ga: „Šta je ovo?“ Pobledeo je. Pitao me je: „Gde si to našla? Ostavi to tamo gde je bilo“. Nije mi ništa objasnio. Tata je smatrao da je mnogo ljudi poginulo, a da je on preživeo i da nije praktično ništa uradio – priča Katrin Kami.

Katrin Kami Foto: Printscreen/YouTube/La Grande Librairie

Kaže da otac sa njom nije razgovarao o Alžiru u vreme rata za nezavisnost te zemlje od Francuske. Kami je podržavao nezavisnost zemlje u kojoj je rođen, pisao je angažovane antikolonijalističe tekstove, zbog kojih je bio i meta napada konzervativnih struja u Francuskoj, pa i nekih od struja sa levog političkog spektra.

– Nije razgovarao sa mnom o tome, ali su razgovori o Alžiru u kući bili pakao. Jednom je moj tata došao i moja tetka s mamine strane rekla mu je: „Kami, sve dok budeš pisao za L’Ekspres (nedeljnik koji je podržavao dekolonizaciju), neću da razgovaram sa tobom!“ Tata je ponovo pritegao kaiš na mantilu i rekao: „Neće ni biti neka šteta“. I ponovo je otišao – seća se Katrin Kami.

Na pitanje da li strahuje od toga da će njen otac biti „pretvoren u sveca“, odlučno odgovara: „Ne, on nije svetac“. Imao je mane, pita novinar.

– Da, kao i svi drugi. On je bio pravo ljudsko biće – navodi njegova ćerka.

Katrin Kami ne zna da li postoje još neki rukopisi njenog koji nisu objavljeni.

– Ne znam. Postoji prepiska sa mojom majkom. Ali to je malo komplikovano, jer smo posle 1945. rođeni moj brat i ja i to mi se ne dopada. Možda prepiska sa mamom od 1937. od 1944. To je veoma zanimljivo. Objašnjava prepisku između Marije i tate. I pišu o ratu, o tome šta rade – navodi ona.

Potvrđuje i da ju je to što je Kamijeva ćerka opterećivalo, ali u vreme kada je bila tinejdžerka i htela da se na nju gleda van tog konteksta.
– Ali onda se naviknete. To vas tera da budete skromni, a skromnost vam pomaže da živite. A smatram da sam bila srećna što sam imala oca poput njega. Ne zato što je bio slavan. Nego zato što je bio fantastičan. Odličan čovek – zaključuje ona.

Komentari

Vaš komentar