Debitantska knjiga Polin Armanž pod nazivom “Mrzim muškarce” uzburkala je javnost u Francuskoj, ali je autorki osim uspeha donela i osude, pa i pretnje smrću i silovanjem, zbog njenih iskreno iznetih stavova o seksizmu i rodnom nasilju.
Priredio: Matija Jovandić
Da nije o mušarcima, književni debi Polin Armanž „Mrzim muškarce“ možda bi prošao nezapaženo. Feministički esej, koji govori o izbegavanju muškaraca kao legitimnom odbrambenom mehanizmu od mizoginije prvo je u avgustu objavio neprofitni izdavač „Monstrograf“ u samo 400 primeraka. U međuvremenu je odštampana u više od 20.000 primeraka, a prevodi se na 17 jezika. Sa druge strane, autorka zbog knjige trpi i brojne osude i uvrede.
Još istog dana kada je knjiga objavljena, zvaničnik francuskog Ministarstva za rodnu ravnopravnost Ralf Zurmeli poslao je mejl izdavaču sa svoje službene adrese i napisao da je to izdanje “oda mizandriji”. Zurmeli, koji očigledno nije pročitao knjigu, ocenio ju je kao „navođenje na mržnju zasnovanu na polu“ i zatražio od izdavača da je odmah povuče kao potencijalni „predmet tužbe“, piše „Njujork tajms“.
Međutim, knjiga „Mrzim muškarce“ odmah je dospela u medije i skrenula je pažnju na mizandriju (mržnja ili nepoverenje prema muškarcima) kao društveni fenomen. Pošto „Monstrograf“ nije mogao da odgovori na povećanu potražnju za knjigom, jedan od tri vodeća francuska izdavača, kuća „Seil“, izborila se za priliku i odštampala je od tada 20.000 primeraka. Prodata su i prava za prevode na 17 jezika. Knjiga bi u Americi trebalo da se pojavi 19. januara kod čuvenog „Harper Kolinsa“.
U francuskom Ministarstvu za rodnu ravnopravnost u međuvremenu su pokušali da se distanciraju od Zurmelijevih pretnji. Portparolka ministra, Elizabet Moreno, izjavila je da ona „snažno osuđuje taj čin“ i dodala da je Zurmeli u procesu premeštanja na drugi posao „na sopstveni zahtev“.
Za Armanžovu (26), celo iskustvo nakon što je knjiga objavljena bilo je bolno.
„To je pokrenulo moju karijeru, za šta sam mislila da je naoko nedostižni san”, rekla je Polin Armanž u video intervjuu za „Njujork tajms“ u decembru iz svog doma u Lilu. Ali, uz skretanje pažnje usledilo je i maltretiranje na društvenim mrežama, piše ovaj list, sa svakodnevnim uvredama, na nekoliko jezika.
Knjiga „Mrzim muškarce“ započeta je 2019. unosima na blogu o feminizmu. Armanžova je godinu ranije diplomirala komunikologiju i počela je da radi kao kopirajter. Njeni eseji, od onih posvećenih brizi o sebi do onih o brizi za neposredno životno okruženje, stekli su malu, ali redovnu publiku. Urednici „Monstrografa“, kada su videli njene blogove, ponudili su joj da objavi knjigu.
Armanžovoj, volonterki u udruženju za podršku žrtvama silovanja, mizandrija se učinila kao najbolji koncept da izrazi svoja neslaganja sa strukturalnim nasiljem zasnovanom na polu.
„Stizale su mi uvrede kao feministkinji. Šta god da kažete, čim kritikujete muškarce, optuže vas da ste mizandristkinja. Tada sam shvatila: zapravo, to je tačno to“, ispričala je ona novinarima.
Kratka, prijemčivo napisana „Mrzim muškarce“ deo je šire slike nedavnog buđenja „antimuških“ osećanja u francuskoj feminističkoj literaturi. Poput Armanžove, Alis Kofen, odbornica u gradskom parlamentu u Parizu, bavila se mizandrijom u knjizi „Lezbijska genijalka“, objavljenom za „Graset“ krajem septembra. Ona u knjizi piše pre svega o ličnim iskustvima kakva je sticala kao novinarka i aktivistkinja za prava LGBT osoba, dopunila ju je intervjuima sa nekoliko svojih američkih koleginica i kolega, a jedan deo posvećen je i „ratu muškaraca protiv žena“. Kofenova zastupa teoriju da je umetnost koju stvaraju muškarci „produžetak sistema dominacije” i piše o tome kako ona to izbegava.
Iskrenost Kofenove i Armanžove pogodila je Francuze u žicu, piše novinarka Lora Kapel, navodeći da je odgovor na pokret #metoo u zemlji bio je sporiji, delimično i zbog generacijskog jaza između starijih, etabliranih feministkinja i mlađih, silovitijih aktivistkinja koje ukazuju na izostanak napretka.
„Feministkinje su izgubile mnogo vremena i energije ubeđujući muškarce da mi njih ne mrzimo zaista, da su oni dobrodošli. A zauzvrat se nije baš mnogo toga dogodilo“, kaže Armanžova.
Razočaranost zvaničnom politikom franckuskih vlasti u ovom domenu doprinela je većem angažmanu mlađih generacija. Iako je predsednik Emanuel Makron jednom izjavio da će rodna ravnopravnost biti „veliki cilj tokom mog mandata“, njegova adminstracija kritikovana je zbog sprovođenja malo feminističkih politika. Makron je prošle godine, podseća „Njujork tajms“, imenovao Žeralda Darmana, ranije optuživanog za silovanje, za ministra unutrašnjih poslova.
Alis Kofen kaže da su muškarci „imali svoju priliku“ da se založe za jednakost. „Mogli su da pomognu još odavno, ali očigledno nisu pokazali mnogo entuzijazma za to“, navodi ona.
S obzirom na takve okolnosti, Armanžova i Kofenova zagovaraju kao sledeći logičan korak postavljanje „sestrinstva“ iznad udovoljavanja muškarcima. Istoričarka Kolet Pipon, autorka knjige o pojavi mizandrije u francuskim feminističkim krugovima sedamdesetih godina, mizandriju opisuje kao nenasilan odgovor na seksizam i mizoginiju, dodajući da ona ima strateški značaj za feminističke pokrete.
„Često najradikalnije žene čine da one druge deluju razumno i omogućavaju im da postignu promene“, kaže istoričarka.
Neke žene i dalje veruju da obraćanje muškarcima kao grupi čini više štete nego koristi. Filozofkinja Elizabet Badinter je u kolumni u listu „Žurnal du Dimanš“ kritikovala je „binarno razmišljanje“ i „ratoborni feminizam“. Sa druge strane, tu je i podrška Armanžovoj i Kofenovoj, iako teško da se neka od onih žena koje ih podržavaju deklariše kao mizandristkinja.
Rokaja Dijalo, novinarka i aktivistkinja za rasnu i polnu jednakost, kaže u razgovoru za „Njujork tajms“ da ne želi da „u središte svog aktivizma postavlja muškarce“, dodajući i da je ženama drugačije boje kože dodatno teško da prate Armanžovu i Kofenovu.
„Kada ste feministkinja a niste belkinja, to bi se ubrzo shvatalo kao neka vrsta mržnje prema belim muškarcima. Mizandrija bi bila posmatrana kroz prizmu rasa“, navodi ona.
A mogućnost skoro pa permanentnog maltretiranja je realna. Kofenova kaže da je u najgorim danima poslednjih meseci bila meta „hiljada i hiljada“ poruka dnevno. Podnela je više prijava policiji, uključujući i tri zbog pretnji smrću, a u jednom trenutku bila je stavljena pod zaštitu policije.
Armanžovoj su takođe pretili silovanjem i smrću. Obe autorke kažu da su najgore uvrede i pretnje stizale nakon što su vodeći mediji kritikovali njihove knjige, kao i da je novinar radija „Jurop 1“ u oktobru delo Kofenove nazvao „genocidnim moralnim projektom“.
Sve to je za posledicu, između ostalog, imalo i to da je Armanžova, koja delom hvali društvene mreže za pobuđivanje interesovanja za politiku kod nje, napravila pauzu na Tviteru i pokušala da se ograniči na provođenje „pet minuta dnevno“ na svom sajtu.
Sa druge strane, činjenica da mali izdavači prihvataju autorke poput njih pokazuju i neke pomake. Spisateljica Klo Delom, koja se deklariše kao mizandristkinja, u novembru je dobila prestižnu Medičijevu nagradu. Ona u razgovoru za „Njujork tajms“ kaže da se, kada se ona pojavila na literarnoj sceni početkom veka, na mizandriju gledalo „kao na šalu“.
Polin Armanž sada čeka da joj budu objavljene još tri knjige, uključujući tu i roman „Limož neka umre“, napisan pre „Mrzim muškarce“. Taj roman bi trebalo da se pojavi ove ili sledeće godine, za kada je najavljena i njena knjiga o problemima koje je imala sa abortusom.
Uspeh knjige „Mrzim muškarce“ omogućio joj je da sada sama da plaća svoje račune. Prvi put za nekoliko godina, kaže, nije morala da strepi od toga da će morati da se vrati u kuću svojih roditelja.
„Nikada nisam bila dovoljno hrabra da budem nekome uzor, žena koja ‘inspiriše'“, napisala je pre dve godine u blogu koji je potom prerastao u „Mrzim muškarce“. Sada bi, zaključuje novinarka Lora Kapel, mogla to i da postane.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare