Podeli:
Milan Caci Mihailović, Foto: Zoran Lončarević

Za kulturu u ovoj sredini nema uopšte sluha. Naš Beograd zaslužuje da ima lepu letnju pozornicu, ali neko to treba da osmisli. Ako budemo čekali Vesića da to uradi, nikada nećemo dočekati, kaže glumac Milan Caci Mihailović.

Ovih dana beogradska pozorišta zajedno sa predstavnicima Grada Beograda planiraju repertoar za letnju pozorišnu sezonu na Tašmajdanu, koja će se odvijati od 25. juna do 20. jula, dok su pozorišne sale zbog koronavirusa zatvorene.

Doajen Ateljea 212 Milan Caci Mihailović prisetio se u razgovoru za portal Nova.rs da je njegov odlazak na more u detinjstvu obavezno podrazumevao posetu Dubrovniku i gledanje predstava na otvorenom.

– Naši roditelji su tako planirali letovanje da odemo do Dubrovnika da bismo odgledali određene predstave koje su igrane po gradu. Trgovi su bili dekor. Nije bilo potrebe za pozornicom. Ja sam tu gledao „Dunda Maroja“ sa Ksenijom Jovanović, našom velikom glumicom, pa „Otela“ sa Stevom Žigonom u ulozi Jaga i Ljubom Tadićem u ulozi Otela. Odgledali bismo predstave pa bismo otišli na more. Tako bi moglo i kod nas, ali treba neko da bude zainteresovan za kulturu – seća se Mihailović.

Sa žaljenjem konstatuje da Beograd ima mnogo divnih prostora, ali nema letnju pozornicu.

– Mi smo početkom 2000-ih igrali predstavu „Strah i njegov sluga“ na Kalemegdanu. Ima prostora, ali ništa se ne preduzima. Niko ne razmišlja ni dva dana unapred, a kamoli više. Osim Gardoša, mi nemamo drugu scenu na kojoj bismo mogli leti da igramo – kaže Mihailović.

Napominje da je svojevremeno kada je rekonstruisan Atelje 212, sagrađena letnja pozornica, ali ne veruje da se ona može osposobiti.

– Danas služi da se drže dekori i ne liči ni na šta. To je mali prostor i ne verujem da nešto može tu da se napravi – rekao nam je Mihailović.

Sa rediteljom i dugogodišnjim upravnikom Ateljea 212 Ljubomirom Mucijem Draškićem želeo je da u bašti nekadašnjeg bioskopa “Beograd”, u Bregalničkoj ulici, napravi letnju pozornicu.

– Odrastao sam u tom kraju, mi klinci smo sa zida gledali filmove, poput tada popularnog „Ljubavnika lejdi Četerli“. Taj prostor sad zvrji prazan. Vodio sam Mucija kod predsednika opštine Zvezdara sa idejom da napravimo letnju pozornicu. Ali u Srbiji je sve to tragično. Objasnili su nam da je to vlasništvo opštine Čukarica. Zamislite na Zvezdari vlasništvo opštine Čukarica! Zavrzlama neopisana, a to je mogla biti divna letnja pozornica, pa i kulturni centar – kaže Mihailović.

Za kulturu, primećuje, u ovoj sredini nema sluha.

– To dokazuje činjenica da se za kulturu odvaja manje od jednog procenta budžeta. Mi smo jedna tako neverovatna nacija. Ovoj vlasti odgovaraju prostaci, nepismeni i neobrazovani ljudi, jer njih mogu da prevare, kao što i rade. To je njihovo glavno glasačko telo.

Pre neki dan je vlast pozvala svoje glasače da dođu pred Skupštinu. Bio je 11. maj, rođendan Zorana Radmilovića, i ja sam na putu ka Ateljeu prošao kroz tu masu ljudi. Uplašio sam se. Dovukli su autobusima gomilu. Ljudi su ljudi, ali taj šljam, ko zna odakle je izvučen. Policija je morala da ih razdvaja od pristojnog sveta koji je došao da izrazi negodovanje zato što jedan čovek štrajkuje glađu za najobičnije i najjednostavnije stvari koje se u svakoj demokratiji podrazumevaju – priča Caci Mihailović.

Osvrnuo se i na situaciju u kojoj su se tokom pandemije našli samostalni umetnici.

– Ja sam penzioner, ali ne mogu da budem ravnodušan kada toliki broj samostalnih umetnika, koji igraju u pozorištima i doprinose našoj kulturi, zbog korone ostane bez apsolutno svega. Jedva smo izvukli od Vesića da da tri puta po 30.000 ljudima da prežive – rekao je Mihailović.

Komentari

Vaš komentar