Bugarski i američki Orvel: Dobitnik Bukera i rodonačelnik "novog talasa" naučne fantastike knjige za ovu nedelju

Georgi Gospodinov, „Vremensko sklonište“, Geopoetika, 2023.Iz napora da se izleči Alchajmerova bolest nastaje klinika za prošlost: bekstvo pacijenta iz nje je posebno neugodan događaj jer „ne preskače se samo ograda, nego i 30-40 godina“. Prošlost kao virus i zaraza koja kruni imunitet čitave civilizacije nalazi sebi savršeno stanište u Švajcarskoj, „zemlji nultog stepena vremena“ i zemlji eutanazije. U takvoj anestetiziranoj zajednici prošlost je lako ponovo dočarati, oživeti makar ambijent, arhitekturu, boje i zvukove. Međutim, od rekonstrukcije kulisa potrebnije su priče koje pokreću um, priče „male, velike, svetle“, jer nije prošlost samo ono što nam se dogodilo, već i ono što smo zamišljali.„Vremensko sklonište“ jetko i zloslutno govori o vladavini prošlosti, o gubitku pamćenja kao o moćnom virusu koji topi moždane ćelije kao da neko gasi svetla po sobama našeg vlastitog tela. Brzo će se, i to je najciničnija tačka ovog romana, ispostaviti da je zaborav blagoslov u poređenju s terorom pamćenja srećnih dana. Referendum o prošlosti postaje internacionalna trauma kojoj se ne nazire kraj: Gospodinov razobličava nesposobnost čovečanstva da izabere sreću na jednostavan, efikasan i nedvosmislen način. Jer, kičma sreće je „krhka kao u morskog konjica“, sreća nije „kamen temeljac na kome ćeš izgraditi crkvu i državu“, za sreću ne znaju ni Troja ni Beovulf: „vojsku ne možeš okupiti pod barjacima sreće“.

Pišući o ljudskoj bici za najbolje vreme, eminentni bugarski autor zapravo piše o strašnim posledicama ostvarenja jednog od najžilavijih snova čovečanstva: o nostalgiji kao simptomu modernog doba koje nas nezadrživo vuče u prošlost – ne tamo gde vlada blagostanje, već u vremensku tačku iz koje se u nadu i obećanja samo gleda. Skoro sve zemlje Istočnog bloka izabraće na referendumu godinu 1989. samo zato što je tada sve počinjalo. Šalili smo se na račun bugarske mature; sad se naježimo od bugarskog Orvela.Rodžer Zelazni, „Vremetron“, Akademska knjiga, 2023.„Jednog dana naići će neki biskup u kadilaku i tražiću da me oslobodi zaveta“, kaže vitez u prljavoj tunici dok na parkingu briše farove plavog pikapa, svoje „đavolje kočije“; on ne zna ko je iz krstaških pohoda izašao kao pobednik, ali mu se u bitku ne vraća.Roman rodonačelnika „novog talasa“ u naučnoj fantastici, prvi put objavljen 1979, čitaoca izvodi na autoput koji ukršta faktografsku prošlost i alternativnu realnost, koji povezuje sve što je postojalo ili moglo da postoji. Metafizika i „parafraze puta“ funkcionišu na više nivoa: dve kibernetski ažurirane knjige poezije, „Cveće zla“ Šarla Bodlera i „Vlati trave“ Volta Vitmena, postaju i junaci i samohodna oruđa. Percepcija i samospoznaja važna su čvorišta dela koje se poigrava našim ambicijama i čežnjama vezanim za neuhvatljivo vreme.Naučna fantastika, moćan prozni prostor koji Darko Suvin naziva „književnošću saznajnog očuđavanja“, operiše virtuelnim projekcijama koje su nadogradnja onih sfera koje su manje ili više empirijske. Uvodeći mitske teme i mitske obrasce u naučnu fantastiku, Rodžer Zelazni zalazi u niz disciplina i oblasti znanja koje možda imaju moć da rekonstruišu vreme, poprave njegove tokove i ishode, spasu živote, ali i da se efektno poigraju podsvešću, kolektivnim pamćenjem i parališućim strahom od istorije.Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=donatanfrenzenkompletanintervjuzanovars-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3099472"]