3
Uvek sam sanjao o nekom tipu koji se odmetne, ali nikad nisam imao hrabrosti, ali eto, uspeo sam da budem hrabar u knjizi, kaže u intervjuu za Nova.rs Branko Rosić, pisac i novinar.
Pisac i zamenik glavnog urednika „Nedeljnika“, Branko Rosić, objavio je nedavno novi roman „Dolazak matadora“ (Laguna). U pitanju je treća Rosićeva knjiga, koja kao i prethodne dve govori o životu u današnjem svetu, i sjajno hvata duh vremena. Takođe, to je priča o Maksu i Gavranu, glavnim junacima, kojima se dešavaju sulude stvari u životu, a popularni Rosa to sve opisuje na jedinstven način.
„Najveći honorar mi je kad se nekom svidi moj roman“, kaže iskreno Branko Rosić, inače nosilac Medalje Britanske imperije, u neformalnom razgovoru neposredno pre intervjua dok smo naručivali kafu u lokalu na Senjaku koji se i pominje u njegovoj knjizi.
Stiče se utisak da si sa novim romanom dosta napredovao u zanatskom i pripovedačkom smislu, imaš li taj osećaj?
– Filip David, koji mi je dosta pomagao sa savetima, mi je rekao da ova knjiga ima „frenzenovski“ stil i da sam puno napredovao sa rečenicama. Naravno da se ne zaluđujem da mogu da dostignem Frenzena, ali mislim da stilski moje pisanje bolje izgleda.
Kako si osmislio radnju romana, kako je sve krenulo?
– Kada sam bio u Normandiji, tamo je na ulici u gradu Ruanu sedela jedna prelepa beskućnica, a onda sam shvatio da je u njenoj blizini bila spaljena Jovanka Orleanka, a istovremeno su krenule demonstracije žutih prsluka… I palo mi je na pamet da izmislim novu društvenu revoluciju. Da ta devojka sa ulice postaje novi vođa revolucije, Jovanka Orleanka 21. veka. Tako je sve počelo.
Glavni junaci romana Maks i Gavran, žive neke nesvakidašnje živote, na ivici realnosti. Gavran u jednom trenutku napušta korporaciju i odlazi u Francusku da svira na ulici. Da li su to i tvoji snovi koje u knjizi iživiš na neki način?
– Da, ja sam uvek sanjao o bekstvu sa časova, imam erotsko zadovoljstvo bežanja iz škole, i imam ga kada prevarim radno vreme… Evo, sad, nas dvojica sedimo i pričamo, a trebalo bi da smo na poslu. I uvek sam sanjao o nekom tipu koji se odmetne, ali nikad nisam imao hrabrosti, ali eto, uspeo sam da budem hrabar u knjizi.
U romanu „Dolazak matadora“ namerno pominješ stvarne brendove, imena pumpi, raznih proizvoda, hotela… Pisci obično to izbegavaju, ti insistiraš? Zašto?
– Da, svesno tako pišem. Lektorka je baš povodom toga pitala urednicu knjige: „Je l on dobija lovu za to?“ (smeh). Meni to dobro zvuči, nekako je „uelbekovski“, „Ustao sam, otvori sam kiselu vodu te i te marke…“ Ušla mi je ta njegova rečenica, na primer „izašao je i ugledao cisternu Knez Petrola“. Takve stvari mi dobro zvuče.
U knjizi su i lokacije gde trenutno živiš, gde si nekada živeo, gde si putovao… Važno ti je to?
– Ne znam kako drugi pisci rade, ali ja se trudim da pišem kako je snimljen onaj Prodidžijev spot za „Smack My Bitch Up“, iz perspektive prvog lica. I onda mi je super da pominjem lokacije koje znam. Nemam problem sa maštom, izmaštam sve junake, i nije mi cilj da budem turistički vodič ili lokal patriota. Ali volim da lociram junake na ta mesta, to mi je nešto fantastično.
Pišeš i o ulicama i kraju na Dedinju gde si odrastao, da li je to posveta tvom detinjstvu?
– Jeste, starost povlači sa sobom nostalgiju. Neke besmislene stvari, i neke ulice koje se podrazumevaju, dobijaju vremenom kod mene neku mitomaniju. Ja i onako imam problem da izbegnem nostalgiju prema 80-im, svi me stalno pitaju za to. Najviše volim sadašnjost, ali volim i da se prisetim tog naselja na Dedinju koje me je formiralo. Zato i pominjem u knjizi Batu Kamenog koji se vozi u BMW-u kroz Humsku, jer toga se stvarno sećam.
Ima jedan momenat u knjizi kada glavnom junaku stiže poruka na Vajberu, ali on je ne otvora, da se ne bi, kako piše, pokazale one dve crte da je poruka „seenovana“. Skoro svi to rade s Vajberom, i ti to radiš?
– Naravno (smeh). Od te šume svega, potrebna je dnevna doza eskivaže, jer bih stalno nešto i nekom odgovarao tokom celog dana, proveo bih na tim štikliranjima i neštikliranjima, dok ne uzmem četkicu za zube i odem na spavanje. Hteo sam da pišem i o tim Vajber grupama, o tom korporativnom životu koji gazi. Fenomenalno je biti kao neki Dostojevski sa autofikcijom koji piše u nekoj dači i promatra svet. Međutim, pravi svet je tamo gde se trese džigerica, gde sledi otkaz, gde slede rokovi, dedlajnovi… Svi smo se mi očešali o to, i osećamo kako nas melje sve, osećamo taj stres, taj burnout.
Često te u medijskim nastupima predstavljaju kao pankera, ali ti nisi panker već skoro 40 godina. Urbana gerila je prestala sa radom još 1982, a sledeći bend koji nastaje iste godine Berliner Strasse već nije bio pank. Zašto te i dalje tako doživljavaju?
– Mislim da je jedan od razloga personalni sastav tih bendova. Uroš Đurić, Loka, Cane, Vlada Arsenijević, Ćirilo… Niko od članova tih bendova nije postao komercijalista Agrobanke. I onda je to zanimljivo ljudima kako smo se svi mi našli. Kad sam bio klinac bilo mi je interesantno kako su se u istom razredu našli Džoni Roten, Sid Višis i Dža Vobl (iz grupe PIL). Zamišljam sebe u 85. godini kako izdajem knjigu i neko kaže: “Evo ga Rosa panker!” (smeh).
Zašto je pank i biti panker i dalje tako cool? Svi žele da imaju u biografiji da su bili pankeri. Srđa Anđelić (Mjehur Ubica) na tviter nalogu ima pinovani tvit „Nema ko nije bio bivši panker“.
– Da, zato što im je to sertifikat da su i oni imali buntovnu mladost. Pank je pogodio pakovanje koje je pogodno za buntovnog tinejdžera. Bili Ajliš farba kosu kao Džoni Roten, a Rijana pušta krestu kao Vati iz Exploiteda. Ta ikonografija daje neko buntovno pakovanje i to je uvek cool. Pank znači brejk, znači kontru, i onda možeš sve da opisuješ kroz to. Možeš da kažeš “Konstrakta je pank Evrovizije” ili “On je panker u skupštini”…
Urbana gerila i Berliner Strasse su ostali kao važna imena jednog vremena, skoro svi ljudi koji su se tu motali su danas neke zanimljive face u gradu, ali niste uspeli tada da se izdignete od demo bendova i snimite ploču? Zašto?
– Odgovor je prost. Mi smo svirali sa prvom ligom novog talasa: Šarlo, Orgazam i Idoli. Počeli smo kad i oni. Ali razlika između nas je bila sedam godina, mi smo imali 15, a oni 22 godine. Oni idu u London, a mi moramo da se vratimo u 11 uveče kući, jer će roditelji da nas uvošte. Iako imamo kožne jakne, dobićemo kožni kaiš po b… Oni već imaju devojke, a mi žurimo da ne zakasnimo na prvi čas. Ja ne tražim alibi, ali bili smo mladi, slabi svirači i bili smo nestrpljivi.
Malo deluje prejako u knjizi tvoje prozivanje lidera opozicije na prijemu u britanskoj ambasadi, gde si ih ocrnio. Zar ne misliš da su oni laka meta u celoj konstalaciji kada je Vučić obesmislio demokratiju u zemlji?
– Ja sam stvarno mislio posle 5. oktobra, jbt, kakva postava… Ovaj dolazi sa Harvarda, onaj svirao u pank bendu… Ali sad krivim svoju zaluđenost, ja sam sada opor i ciničan, i teško da neko može ponovo da me prevari. Baš sam sad pričao s nekim kako su političari drugačiji kad su na vlasti i kad nisu. Evo, ja sam sad čekao pivo u redu sa Pajtićem na Exitu. I sve je cool. Naravno da je to bila neka moja opcija, ali negde me je sve to razočaralo. Što bi bio bolećiv prema opoziciji? I zašto bih oprostio opoziciji kada nisam opraštao ni u poslu ni u ljubavi. Oni stalno traže reprizu vlasti i da ih mi u tome bezrezervno podržimo i „platimo pretplatu“ za tu reprizu.
Koji pisac još utiče na tebe i tvoje pisanje, pored Frenzena i Uelbeka?
– Prva značajna knjiga koju sam pročitao kao klinac je bila „Paklena pomorandža“ od Entonija Bardžisa. Ja vidim da sam njegov stil usvojio, kao da me on trajno odredio. Čak ima jedna rečenica u mom romanu kada junak ulazi u taksi i sluša moldavskog predstavnika Evrosonga, koji peva o ukrajinskom pekaru koji borbenim dronom demolira tenk u kojem je njegov ruski ljubavnik. Kad sam to napisao, pomislio sam, čoveče, kakav uticaj Entonija Bardžisa.
Kako ti deluje trenutna medijska situacija u Srbiji?
– Nisam zadovoljan, ali bojim se da ne uđem u floskule. Toliko je sve podeljeno. Kad je napravljena ona zebra kod Doma omladine, odmah je krenula priča „jao, kakvo sranje“. A u Tokiju je ta zebra neviđena atrakcija. Ispašće da sam naprednjak, ali ja to nisam. Ja mislim sada kad bi ovi na vlasti doveli Stonse, da bi mnogima bio bolji Garavi sokak ako bi ih dovela neka druga opcija. Toliko je sve podeljeno, da postaje apsurdno. Živimo u jezivo nasilnom medijskom okruženju. Kod nas je sve senzacija, medijska prognoza je senzacija.
Kako ti je u Beogradu danas?
– Sad sam postao kao neki lokalpatriota, da sedim u kraju, ovde na Senjaku. Kad je bila korona, ja sam stalno šetao tim ulicama, i onda sa brežuljka pogledam grad i one zgrade u centru i nije mi bilo dobro, jer me to podsećalo na realnost. U stvari, ja sam uživao za vreme korone. Fali mi penzija, ali da ne moram da idem u čekaonicu Doma zdravlja i da mi svi organi rade super. I baš to mi je bila korona. Tako da je meni grad uvek preduzeće, domovi zdravlja… Sve manje mi predstavlja mesto za zajebanciju.
Kako ti izgledaju današnji tinejdžeri u Beogradu? Ovde već dugo nema nikakvih značajnijih potkulturnih grupa osim navijača.
– Mislim da današnji klinci vole uniformnost, ne samo da imaju iste patike, već i istu boju patika, svi izgledaju isto. Sad sam bio na nekom koncertu na Exitu i pogledam iza sebe i pomislim: “Ovi mogu da idu i na Acu Lukasa”. Kao da sve može. Možemo i na Dens Arenu, možemo da idemo i na Stoju… Pošto sam najstariji u svojoj redakciji, ja se uvek klonim priča o omladini jer ima te glorifikacije: “E, klinci danas kidaju, mi smo bili debili, je l znaš kako rade sa telefonom…” A mislim se, da li je Lord Bajron bio osakaćen što nije znao da kuca na tabletu? Ako je to merilo, onda su najbolji pisci daktilografkinje, to ovladavanje tehnikom se predstavlja kao neki generacijski napredak.
Najavio si da se priprema TV serija na osnovu tvog prošlog romana „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“. Dokle je to stiglo?
– Potpisao sam ugovor i serija je krenula u adaptaciju, ali radnja knjiga će pretrpeti neke izmene. Ne mogu još puno da pričam, učestvujem i ja u pravljenju scenarija, ali biće tu još ljudi. Nadam se da će serija izaći sledeće godine. Priča iz romana dobija dodatnu dinamiku i to pojačanjem triler elemenata i novih zapleta. Ali i ova nova knjiga je filmična, već su mi rekli neki ljudi: „I ovo ti je za ekranizaciju“.
Bonus video: Branko Rosić: Ljudi su gladni tišine u svojoj sobi, spokoja i mira
