Iako je poslednjih decenija stekla status rok zvezde, Marina Abramović, izabrala je, gotovo, monaški način života u severnom delu Njujorka, gde zaspi gledajući kanadske serije i hraneći se bebi kašama.
Svoje umetničko umeće Marina prenosi mlađim naraštajima širom sveta, držeći radionice od Brazila do Bangkoka, predavajući o umetnosti performansa (cena iznosi oko 2.000 dolara za petodnevnu radionicu i otvoreno je za sve koji mogu da priušte).
Abramovićeva sebe naziva „bakom performansa“, kojim se bavi čitav život. Rođena je 1946. godine u Beogradu. Kreativnost je bila njena odlika još od ranog detinjstva. Za njenu umetničku karijeru prekretnica je bila 1976. godina, kada je upoznala nemačkog umetnika Ulaja. Ovaj ljubavni par, 12 godina stvarao je nadahnuta umetnička dela u sferi performansa, živeći nomadskim životom u Citroen kombiju (koji je predstavljen u jednom od njihovih dela).
Marinina umetnost često testira njene granice fizičkog bola: dozvolila je ljudima da joj rade šta god žele koristeći 72 izložena predmeta, uključujući pištolj napunjen jednim metkom („Ritam 0“, 1974); uplela je svoju i Ulajevu kosu, nakon čega su sedeli spojeni 16 sati („Odnos u vremenu“, 1977); izgubila je svest ležeći u zapaljenoj zvezdi petokraki („Ritam 5“, 1974); živela je u muzeju (bez hrane, samo s vodom) 12 dana („Kuća sa pogledom na okean“, 2002); stajala ispred nategnute strele koju je, uperenu u njeno srce, držao Ulaj („Energija odmora“, 1980).
U vreme kada je bila u svojim 50-im, bila je cenjeno, ali ne toliko veliko ime u umetničkom svetu. Sve se to promenilo u nadolazećoj deceniji, nakon uspeha njene retrospektive u muzeju MoMA, gde je nepomično sedela šest dana u nedelji, sedam sati dnevno (ukupno 700 sati), dozvoljavajući svakome da sedne preko puta nje i gleda je u oči. Rad je postao fenomen, a posetioci izložbe su čekali da uđu u galeriju u neverovatno dugačkom redu.
Ovako izgleda uvod u intervju s Marinom Abramović koji je za „Njujork Tajms“ uradila Tesali LaFors.
Kako izgleda vaš dan? Koliko spavate i kakav vam je radni raspored?
Volim rutinu. Ona mi daje osećaj reda. Osećam se dobro kada je pratim. Ako to ne učinim – kada putujem, a moj raspored postane potpuno „lud“ – postajem neuravnotežena. Dopada mi se manastirska rutina: monasi se bude pre izlaska sunca, pa odu u toalet. Zatim sledi meditacija, pa doručak. Nakon toga obavljaju fizičke poslove. Trudim se da pratim veoma sličan raspored. Volim da se budim rano. Smešno je pričati o odlasku u toalet — zapadna kultura se toga stidi, ali ja želim da razgovaram o tome.
Kada uveče odete na spavanje, sva energija koja struji telom je u stanju mirovanja. Kad sunce izađe, sve se u tebi budi. Ako ne odete u kupatilo pre izlaska sunca, svi toksini se dižu iz stopala u mozak. Zbog toga se toliko ljudi budi umorno. U nekim istočnjačkim kulturama — kao u Indiji, Japanu, Kini — od malih nogu ljudi se uče da idu u toalet pre izlaska sunca. Nije lako to učiniti, ako niste navikli. Morala sam da treniram. Zatim popijem čašu tople vode. Ponekad u nju ubacim đumbir, a ponekad ne. Onda skuvam čaj i čitam vesti.
Koliko sati dnevno se bavite svojim poslom?
Moja stara prijateljica Rebeka Horn, divna nemačka umetnica, posle ručka ide na spavanje. Ima običaj tada da kađe: „Idem na posao.“ Dakle, ona svoj san računa kao radno vreme. Mnogi umetnici najbolje ideje crpe iz snova ili u stanju potpunog mirovanja. Mrzim studio, on je velika zamka. Ideje dolaze iz života.
Koje je prvo umetničko delo koje ste ikada napravili?
Prvu izložbu slika imala sam sa 14 godina. Slikala sam svoje snove. Sećam se da sam bila toliko ljubomorna na Mocarta jer je počeo da komponuje kao dete. Znala sam da je kasno da budem genije, ali sam davala sve od sebe. Sećam se svoje prve slike. U pitanju je moj autoportret u zelenim i plavim tonovima.
Koje je bilo prvo umetničko delo koje ste prodali i za koliko?
Kada sam živela u Jugoslaviji, nismo imali novca. Nisam želela da budem zavisna od porodice, htela sam da sama kupujem knjige i idem u bioskop, ali nikada nisam imala svoj džeparac. Pošto sam oduvek slikala, rođaci i njihovi prijatelji naručivali su mi slike. Došli bi i rekli: „Hteli bismo suncokrete, otvoren prozor i pun mesec“, ili: „Želeo bih još lala sa ribom“. Za 20 minuta bih yavršila sliku i oni bi mi platili novcem koji je ekvivalent današnjim 10 ili 15 dolara. Sad mi je neprijatno da priynam, ali tada sam se potpisivala kao Pikaso – Marina, velikim slovima. Moja majka je postala sentimentalna u starosti; nije joj se svidelo što se bavim performansom umesto slikanjem, pa je otkupila sve moje slike od mojih rođaka. Nakon njene smrti, ostalo mi je oko 50 mojih slika naslikanih u ranoj mladosti. Možda ću ih jednog dana spaliti.
Koju muziku slušate kada stvarate umetnost?
Volim Mocarta, Baha i Satija. Zaista volim klasičnu muziku. Odrasla sam uz nju. Kasnije sam zavolela ono što danas nazivaju „world music“. Sviđa mi se zarđali glas kostarikansko-meksičke pevačice Čavele Vargas. U poslednje vreme mnogo slušam Anohnija, koji mi je prijatelj. Trenutno sam na turneji sa svojim delom „Sedam smrti Marije Kalas“, tako da često slušam i nju.
Koji je najgori studio koji ste ikada imali?
Najteže je bilo 80-ih, kada smo Ulaj i ja živeli u kombiju pet godina. Najmanje 25 različitih ljudi je skladištilo naše stvari: kutije pune crteža, skica, nedovršenih radova, zimske i letnje odeće. Morali smo da imamo spisak jer nismo znali gde se šta nalazi. To je bilo najgore, jer ja ne volim haos. Ovde, u severnom delu Njujorka, imam 10.000 kvadratnih metara gde je sve savršeno organizovano. Veoma sam ponosna na to. Mislim da je to zbog toga što dolazim iz komunističke države.
Da li postoji hrana koju volite da jedete dok stvarate?
Volim hranu za bebe. Postoji holandska kompanija koja pravi pirinač u prahu, koji mešate sa mlekom. To je vrsta hrane koju volim. Takođe volim kašu od banane i sos od jabuke.
Da li trenutno uživate gledajući neku TV-seriju?
Upravo sam završila gledanje dokumentarne serije o Endiju Vorholu [„Dnevnici Endija Vorhola“ (2022)]. Bilo mi je veoma zanimljivo. Kada ne mogu da spavam, volim da gledam serije koje imaju mnogo sezona i epizoda. Tražila sam najdužu seriju koja postoji i naišla sam na jednu pod nazivom „Heartland“, kanadsku sa mnogo sezona o porodici i konjima u kojoj se nikada ništa ne dešava. Konj slomi nogu, drugi ima ždrebe. Porodica jede, pere sudove, pravi pitu. To je apsolutno divno.
Šta vas je poslednje rasplakalo?
Nedavno sam napravila delo pod nazivom „Kristalni zid plakanja“ (2021). Dugačko je 40 metara i napravljeno od uglja i 150 lekovitih kristala. Reč je o genocidu iz 1943. u Ukrajini kojem je ubijeno 130.000 ljudi za manje od tri dana. U Kijevu nikada nije postojao spomenik o tome. Nedavno su Rusi bombardovali TV stanicu u blizini mesta gde je postavljen zid, koji još uvek postoji. Preživeće. Spomenik će sada služiti u dve svrhe: kao sećanje na ono što se dogodilo 1943. godine i danas. Ono što se tamo dešava je strašno. Putin je ludak.
Koja je vaša najgora navika?
Čokolada. Uglavnom sam poslušna i disciplinovana: budim se rano; bavim se jogom. Ali čokolada – previše je volim.
Bonus video – Milan Vukelić: Ovo što radi Konstrakta je poezija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare