Beogradski koncert Lenarda Koena bio je poseban

Kultura 02. jun. 202122:34
Podeli:
Lenard Koen
Lenard Koen Foto: Aaron Harris / PA Images / Profimedia

Lenard Koen je zračio onom vrstom odgovornosti koja nije bila pretenciozna. Kao kad vi imate poštovanje i strah, a steknete strahopoštovanje drugih ljudi. I to je lepo, jer zaista nikoga ne silite ni na šta, nego se rađa taj dobri duh, kaže Vladislav Bajac u razgovoru o prijateljstvu sa slavnim pesnikom i kantautorom, sećajući se i njegovog beogradskog koncerta.

Koen je, vremenom široj publici postao poznatiji kao kantautor i izvođač. Nije malo slušalaca koji su se nakon njegovih albuma vraćali i njegovim knjigama. Bajac ga je dosta puta slušao uživo, dok nastupa, uz tu privilegiju da se sreću i pre i posle koncerata.

– I tu je bio samoironičan. On je bolje svirao nego što je pevao, a znamo da je smislio stih „rođen sa zlatnim glasom“. I kad imate takav pristup sebi, onda se lakše ide i to je mnogo važno – ukazuje Bajac.

Nesnimljeni film sa Koenovom muzikom

Nakon prvog susreta na Hidri, ostali su u kontaktu i sretali su se i decenijama kasnije.

– Videli smo se, na primer, 1984. Napravio sam jednu TV emisiju o njemu u Njujorku i to je jedna živahna priča sa dosta uzbudljivim momentima. Viđao sam ga 1985. u Austriji, pa posle 1988… Kada su naši političari izvezli tenkove na ulice 1991. javljao se telefonom jer je brinuo za našu decu. Dopisivali smo se, imali smo te vrste kontakta. Spremali smo bili i jednu priču, imao sam ambiciju da napravim film, a da Koen uradi muziku. To je uvek komplikovano, da se životi preklope, ali jesmo o tome razgovarali, dogovarali se i razmišljali o tome. Ali ipak sam morao da imam meru u svemu tome. Da ne budem pogrešno shvaćen, znam gde mi je mesto. Mogao sam da budem i njegov prevodilac, i njegov izdavač, ali ne i fan, nije mi to dozvoljavao, a i ja nisam takav karakter. To je osnova prijateljstva, da imate fidbek u odnosu. I to je veličanstveno – navodi Bajac.

Foto: Promo

To ilustruje i jednom pričom sa koncerta u Beču, gde se susreo sa Koenom. Nastupao je tamo posle duže pauze.

– Njegovi koncerti su uvek trajali više od tri sata. Zaželeo se bio tada publike, i na tom koncertu se tako raspričao, što on inače ne radi, da sam bio zatečen. I na pauzi smo išli do njegove garderobe, bili su tu i njegovi prateći vokali, uvek je imao sjajne prateće vokale, i pita me je šta mislim o koncertu. Rekao sam mu: „Malo si me začudio, nisam navikao da pričaš toliko na koncertima“. I kad smo se vratili na drugi deo koncerta, on nije progovorio ni reč. I, naravno, osećao sam se grozno jer nisam bio spreman da nosim tu vrstu odgovornosti, jer ko sam pa ja, ne da kažem šta mislim, reći ću uvek, ali sam ga posle pitao: „Pa, dobro, zašto si to uradio, stvarno sam se loše osećao zbog toga“. A on mi je odgovorio: „Jesam li ja pitao tebe ili nekog drugog?“ I tačka. Gotovo – opisuje Bajac.

Koncert u Beogradu kao presedan

Bajac je godinama pokušavao da posreduje u tome da Koen nastupi u Beogradu, ali su uvek, kako kaže, izbijale neke prepreke logističke prirode. Sjajni Koenov koncert u beogradskoj Areni 2009. godine bio je, na kraju, na neki način i presedan.

– Evo za šta sam još „kriv“. Ako se ne varam, on je posle beogradskog koncerta u svakom smislu prekršio kodeks. Ne zaboravimo, svi kritičari, od hevi metala do džeza, proglasili su taj koncert najboljim koncertom poslednjih godina u svim žanrovima muzike. On je imao onolike biseve, ali su ocene bile takve i iz razloga logističke prirode. Njemu je to bio prvi koncert u areni, u takvoj arhitektonskoj strukturi. Zbog tog fona koji je dobijao sa strane i ozvučenja koje je bilo dobro urađeno, posle je tražio gde god je mogao da koncertna dvorana bude takva. I to je lep presedan, za koji se uglavnom ne zna. U branši koja ga je pratila imao je odlične muzičare i odličnu tehničku ekipu – navodi Bajac.

I u tom odnosu prema ljudima koji su ga pratili na nastupima i starali su se da sve protekne kako treba osećao se Koenov specifičan odnos prema okruženju.

– Drugi deo njegove karijere pokrio je Robert Kori (koji u „Plamenu“ piše zahvalnost). On je bio prvo njegov roud-menadžer, potom je postao i mnogo značajniji, i svedočio sam tim njihovim detaljnim pripremama za koncerte koje su stvarno fantastične. Zračio je onom vrstom odgovornosti koja nije bila pretenciozna i to je mnogo lepo. To je kao kad vi imate poštovanje i strah, a steknete strahopoštovanje drugih ljudi. I to je lepo, jer zaista nikoga ne silite ni na šta, nego se rađa taj dobri duh. Sa druge strane, budimo pošteni, Koen je pod stare dane poneke stihove ili aranžmane, producentski gledano, dovodio nekad do ivice kiča, pa je njih i to plašilo. Srećna okolnost je da je Adam muzičar i da je odveo aranžmane malo dalje od onoga što bi Koen uradio, ali ih je zadržao na nivou koji podrazumeva da je to ipak i dalje on – primećuje naš sagovornik.

A onda dodaje još jedan detalj, još jednu crticu na portretu Lenarda Koena.

– On je, kada nije bio u depresiji, bio u tom sporom ritmu priče, a to sam mu rekao jednom: „Ti meni deluješ kao da si ove rečenice napisao u hotelskoj sobi i sad ih koristiš u razgovoru“. Naravno, to je glupost i nije bilo tačno, ali on jeste neku vrstu mudrosti iznosio u tom nekom svom originalnom ritmu, uz taj njegov bas-bariton u koji je prelazio vremenom. Čuje se na poslednjim albumima da više nije mogao ni da peva, nego je to bilo između pevanja i recitovanja, ali je dobijao dubinu glasa.

Koen iz ugla drugih

Za lepotu pesama na Koenovim albumima dobrim delom su zaslužni i, kako to Bajac kaže, „božanstveni ženski prateći vokali“.

– Kada je divna Dženifer Vorns napravila „Famous Blue Raincoat“ (1987) sastavljen samo od Koenovih pesama, on joj je bio neizmerno zahvalan. Ona je u tom trenutku bila ogromna kantri zvezda u Americi i, iako ga je pre toga pratila kao vokal, nije verovao da želi da napravi takvu ploču. A to je zaista jedna od najboljih verzija koju sam čuo od bilo koga. A pesme na kompilaciji časopisa „Modžo“ sa manje poznatim grupama („Coheh Covered“, 2008) mnogo su bolje verzije od one kompilacije sa poznatim muzičarima („I’m Your Fan“, 1991) – priča Bajac.

Verzije sa kompilacije „Cohen Covered“ dopale su se i Koenu, potvrđuje on, upitan da li ih je njihov autor komentarisao nekada.

– Jeste ove nepoznate i to je razumljivo. Podržao ih je strašno i govorio da mu se to dopada, ali nije komentarisao poznate. A i to je razumljivo – dodaje Bajac uz osmeh.

„Lenard Koen: Ptica na žici“

Koen, za razliku od mnogih kantautora koji su se pojavili šezdesetih godina, bio je više okrenut unutrašnjem svetu, intimi. Zanimalo ga je, naravno, šta se dešava oko njega i na političkom planu, ko hoće to može da vidi se i čuje u njegovim pesmama, ali je on retko iznosio političke stavove u onom denotativnom smislu. Na svoj način je pokušavao da ostane slobodan. Bio je zaista suzdržan u tom smislu, kaže Bajac, i podseća na film „Lenard Koen: Ptica na žici“.

– Bio je na turneji 1972. kad je reditelj Toni Palmer bio pozvan da je snima i u okviru nje je imao jedan koncert u Tel Avivu, a jedan u Jerusalimu. I jedan je bio uspešan, a drugi potpuni debakl. I to je taj težak put. Palmer je napravio odličan film jer je imao i pristup bekstejdžu i svemu. Film, koji je otkriven decenijama kasnije, Palmer je prikazao u Beogradu i bili smo tad na ručku. Hteo je da mi udeli kompliment i rekao mi je: „Pa vi znate više od mene“. Pričali smo divno o čoveku koga smo voleli i poznavali. U tom debaklu zabeleženom na filmu bilo je i hemije, bilo je i žena, Palmer je zabeležio otvorene ponude žena u bekstejdžu… Ali baš zato što je taj film ostao takav, zato je i autentičan i originalan.

Koen se, politički gledano, opekao jer je on u više navrata zastupao ravnotežu između Palestinaca i Izraelaca, a znajući njegovo poreklo to nije bilo ni lako. A to nije bio kompromis radi kompromisa, to je bio njegov stav. Ne zaboravimo, njegovo crno odelo, sa prugama i bez njih, nije slučajno. To je njegovo gospodstvo. On je, uz tu nedisciplinu duha koju je imao, morao da se disciplinuje, između ostalog, simbolički i spolja. Meni je to razumljivo, jer kad vam je um ili duh u neredu, to morate da kompenzujete nečim, nekim redom – navodi Bajac.

„Tvoj sam čovek: Život Lenarda Koena“

Pesnik i kantautor pohvalio je svojevremeno i biografiju „Tvoj sam čovek: Život Lenarda Koena“ (2012) novinarke Silvi Simons, kojoj je takođe omogućio pristup svom potrebnom materijalu. Dok ju je pisala, ona je, kako je to Koen uz osmeh rekao, sa njim bila svuda osim u krevetu.

– Silvi Simons je u Koenovoj biografiji sačuvala to njegovo dostojanstvo dosta dobro. Zanimljivo mi je što sam nailazio u toj knjizi na neke situacije koje opisuje, a ja znam nešto što ona nije znala, ali je to poštena i lepa knjiga. Šteta je samo što taj je dodatak na original iz 2012. jedna strana i što ona nije učinila nešto da on bude apdejtovan do danas, jer je bilo materijala i imala je mogućnosti. Ne znam zašto nije – kaže Bajac.

Vladislav Bajac Foto:Zoran Lončarević /Nova.rs

Koena, naročito u poznijim godinama, neki opisuju i kao konzervativnog. Gledati tako na njega suviše je pojednostavljeno i, u osnovi, možda i pogrešno.

– On je samo bio disciplinovan, a ta disciplina je izbijala iz njega. I Dilan je delovao prepotentno, a nije bio. Samo nije mario o tome šta drugi misle i iz toga je to proizilazilo. A Koen je mario, i to je suštinska razlika – potcrtava Bajac.

Predlog za Nobelovu nagradu

Kada je Dilan dobio Nobelovu nagradu, nije bilo malo onih koji su smatrali da je to priznanje trebalo da dobije Koen. Koen sam prokomentarisao je da je nagrađivanje Dilana „kao da ste prikačili orden na Mont Everest zato što je to najviša planina“. Manje je poznato da je i on bio predložen za nagradu Švedske akademije. Za predlog je glasao tada i Bajac.

Lenard Koen
Lenard Koen Foto: Ingvar Svensson / SVD / AFP / Profimedia

– Bio sam na festivalu u Montrealu, to je grad mojih snova, nisu SAD, ali ima malo i Amerike, na jedan fini način, a delom je Evropa, i nije ni čudo da Koen odatle potiče. Taj kulturološki spoj znamenja i ljudi on ima u glavi. I na obodu tog festivala bio je susret njegovih prijatelja, muzičara, džezera, i igrom okolnosti sam tome prisustvovao. U nekom trenutku, iz šale, krenula je ideja: hajde da ga predložimo za Nobelovu nagradu. Bio je to javni skup, neki program, i neko je to naglas izgovorio i odlučeno je da se glasa. I ja sam glasao za to. Aklamacijom je on bio predložen i to je zaista i prosleđeno dalje, ali znamo kakva je komplikovana dalja procedura. Nimalo mi nije žao što je Dilan dobio Nobelovu nagradu, naprotiv, ali nisu u krivu ni oni koji misle da je Koen trebalo da dobije, iako ih ne treba polarizovati. Razumem negde i zašto nije, a tome je kriv i Koen sam, zato što nije bio isturen. To ne znači da je on želeo da bude nobelovac, jer nije. On je i stariji nekoliko godina od Dilana, a ta razlika u generaciji nije nebitna. Koen je zakačio starije škole, što Dilan nije, tako da sve to ima svoje zašto. Ali zanimljiv je ovaj primer aklamacije za Nobelovu nagradu, jer je to, simbolički, takođe slika Koenovog života. Ima i ozbiljnosti, a i neke elementarne sprdnje prema svoj težini života, koja je ne samo dozvoljiva, nego od njega i inicirana. To nije samo neki cinizam i sarkazam spolja, nego ta duhovitost nosi i filozofski pogled – zaključuje Bajac.

(Kraj)

Komentari

Vaš komentar