Bela Krleža je zbog muža prošla bez kazne: Šta krije gusto nabrana zavesa pozorišta za vreme NDH

Pisala je o „ludim osamdesetim“ („Kronika sretnih trenutaka“), ali i „ukletim godinama“. Koliko se o prvim jednako govorilo toliko se o drugim jednako ćutalo. Rediteljka, teatrološkinja, književnica, profesorka, četiri u jedan, dr Snježana Banović razgrnula je gusto nabranu, ne samo pozorišnu, zavesu sa Hrvatskog državnog kazališta tokom Nezavisne države Hrvatske („Država i njezino kazalište“).

Vreme o kome se malo govorilo i još manje pisalo, u kome je Branko Gavela režirao njegove najbolje predstave, slao pisma od Žanka do Pavelića, u kojima im objašnjava da je NDH ostvarenje „njegovih davnih čežnja“, kao i da je njegovo „hrvatstvo notorno“.

„Pravoslavni“ Tito Stroci

Kad su odmah, u proleće 1941. ustaše pohapsile sve pravoslavce u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK), u policiji su se iznenadili „pravoslavnom“ Strociju pa su ga poslali kući. Tito Stroci jeste bio Hrvat, ali koji je radi ženidbe s ruskom balerinom (Irinom Aleksandrovnom) prešao u pravoslavlje. Branko Gavela jeste bio pravoslavac, ali ne Srbin već Grk poreklom, no smatrao se Hrvatom i zbog toga je pisao Paveliću, objašnjava Snježana Banović.

Na adrese svih nadleštava NDH leta '41. stiže Pavelićevo cirkularno pismo. Zahtev da se „iz službe ne otpuštaju ruski emigranti“, kao i da se prema Ukrajincima i Bugarima treba „obzirno postupati“. Takođe, prema Rumunima pravoslavne vere ne pristupati kao ostalima iste vere i Crnogorcima „koji se nisu isticali i smatrali se Srbima“. Među privedenim našla se glumica i supruga Miroslave Krleže. Bela je bila više dana u zatvoru?

- Mislim da je to bit, da su se dani s vremenom povećavali. Kod Krleže u „Dnevnicima“ postoji jedna sasvim nerealna priča: „da je sjedila u ‘buturnici’ (tamnici) sedam dana, u istom stolcu, šeširu i rukavicama“…To je suludo. Bila je, po mom mišljenju, puštena istog dana. Pa nju je sistem voleo, iako je u počecima bio surov prema svakome, bez razlike. Sumnjam da je ona patila kao obični smrtnici. Drugo je strah koji je svima bio imanentan, naročito onima srpske nacionalnosti – kaže Banovićeva.

Od septembra '41. do februara '42. Bela Krleža je na sceni HNK igrala u 75 predstava. Retko kome je to uspelo?

- Ona je zbog muža prošla bez kazne, a igrala je u NDH skoro svakodnevno, što je nakon dolaska nove vlasti bilo nužno prećutati da bi bilo moguće izgraditi mit o nedodirljivosti tog para. Titovoj kulturnoj politici koju je trasirao upravo Krleža nije odgovarala istina o njihovom životu u NDH, stoga su informacije o tome i danas retke – napominje Banovićeva.

Posleratne karijere članova HNK za vreme NDH nisu se našle pod teretom „minulog rada“ za razliku od Beograda gde su pozorišni glumci streljani.

- U Zagrebu toga nije bilo. Tito je očito naučio lekciju. Pa su formirani Sudovi časti koji su delili višemesečne kazne u obliku zabrane nastupanja. Bilo je i nešto drastičnijih kazni, recimo, ona za Lovru Matačića kojem je sudio Vojni sud, a ne Sud časti - podseća Snježana Banović.

Njegovu fotografiju u uniformi potpukovnika kako diriguje orkestrom domobranske pukovnije i ustaške vojske, ne mogu da zaboravim. Matačič je osuđen na smrt, ali je presuda preinačena u zatvorsku kaznu u Staroj Gradiški (1945), gde je s ništa manje entuzijazma dirigovao zatvorskim orkestrom. Posle godinu dana je oslobođen.

Banovićeva ukazuje da su dirigenti često posebna sorta kad se radi o disciplini, vlasti i vladanju, a Matačić je obožavao uniforme. Bio je germanofil i iskreni podržavatelj Rajha u kojem je aktivno i delovao tokom rata. U Skoplju je bio prvi upravnik Opere.

Kažnjenička pozorišta

U Srbiji su postojala tzv. kažnjenička pozorišta gde su slali glumce iz većih gradova u kojima su igrali tokom okupacije.

- Po kazni se u Hrvatskoj premeštalo samo ‘45. godine. Recimo, pre nego što je tako poslan u Rijeku, Boris Papandopulo (poznati hrvatski kompozitor i dirigent prim. aut.) je par meseci u Splitu vozio kamion s kafom. Zvalo se to periodom „lova na veštice“ koji je u Zagrebu trajao do 1946. kad su mnogi slati u unutrašnjost jer su tamošnja pozorišta htela imati profesionalne ansamble. Osim u Zadar, Split, Rijeku, Osijek, Varaždin… dosta ih je poslato i u Suboticu, gde se osnivalo Hrvatsko narodno pozorište - uskoro spojeno s mađarskim Nepszinhazom u Subotičko narodno pozorište.

Podrška HNK Titu

U vreme NDH Ana Roje, nastavlja naša sagovornica, bila je najpoznatija hrvatska balerina i čest gost baletskih scena Rajha. Trojica njene braće za to vreme bila su u partizanima. Posle rata Ana je zadržala mesto u Baletu HNK.

Banovićeva objašnjava da je bilo sličnih slučajeva poput recimo žene Vjekoslava Afrića, Mary, koja je bila balerina. Iako se njihov brak raspao pre njegovog odlaska u partizane 1942, izvesno je da je njegovo ime '45. bilo garancija za nju.

- Na sceni HNK je i Josip Bobi Maroti, koji nestrpljivo čeka odlazak u partizane. Mladi Bobi bio je možda i jedini koji u Mariboru nije podigao ruku u znak pozdrava Hitleru. Proveravam da li se našao i na Golom otoku.

Nije bilo šanse da Bobi ili bilo ko od njih tamo završi. Jedva su dočekali da ne moraju igrati socrealizam koji se od '45. forsirao. Odmah u junu ’48. ceo kolektiv HNK-a, valjda prvi u zemlji, dao je podršku Titu.

Dosta kontraverzi prati HNK-a karijera „najveće nade hrvatske kazališne mladosti„ Marije Crnobori. Da li je imala razloga da strepi?

- Ne. Crnobori je svoj „staž iz NDH“ odradila 1946. u Rijeci gde je za upravnika hrvatske Drame postavljen njen suprug Marko Fotez. Kad se osnivalo JDP, tada najvažniji projekat jugoslovenske kulturne politike, čiji je ukaz o osnivanju potpisao Tito, mnoga su pozorišta širom Jugoslavije izgubila svoje istaknute članove. Zagreb uz Mariju i Jožu Rutića, Jozu Laurenčića, Dejana Dubajića. Za nju je JDP bio prilika iz snova, između ostalog i zato što HNK nije hteo da angažuje Foteza, a Beograd jeste.

Janko Rakuša obešen o banderu

Do 1943. ustaška vlast bila je rigidnija prema ansamblu HNK, nego posle. Banovićeva to tumači preokretom ratne sreće: Pala je Italija, Nemci gube na svim frontovima, automatski i njihove marionete ustaše.

- Pozorište prestaje biti prostor svakodnevne propagande, prosvete i ideologije, problemi se nastoje krpati na drugoj strani. Rigidni intendant Žanko odlazi za poslanika u Viši. Na njegovo mesto dolazi pozorišni čovek Soljačić koji nije bio blizak pokretu. Štitio je koga je mogao i kako je umeo. Mnoge je zaštitio ali na kraju je režim opet podivljao. Poput ranjene zveri zahvatao je slučajne, sasvim nepotrebne žrtve. Tako je, u tom naletu, februara 1945. stradao glumac Janko Rakuša, komunista koji nije hteo u partizane, da bar jest. Obešen je o banderu – podseća Banovićeva.

Krešimir Baranović nije bio jedini koji se našao u zatvoru?

- Više ih je bilo u zatvoru, najviše Dubravko Dujšin, najveći hrvatski glumac i levičar koji se od ustaških mučenja tako razboleo da je umro početkom 1947. godine.To je najveći gubitak za naše Kazalište. A bilo ih je još – zaključuje Banovićeva.

Prve žrtve đaci

Knjigu „Država i njezino kazalište“ Snježana Banović je posvetila prvim žrtvama ustaške vlasti.

- Bila su to četvorica đaka Glumačke škole koji su nastupali u Kazalištu. Oni su stradali u prvom naletu terora, u leto 1941. godine. Streljani ili gurnuti u jame, a jedini njihov greh bio je što su bili Srbi ili Jevreji usto i - skojevci. Njihov mi spomenik nedostaje u foajeu HNK. Nestao je odmah početkom 90-ih. Tragično je kako su u stvari ubijeni - dvaput. Vojko Kavić, Veljko Ilić, Rade Sladić, Ivan Štrk su njihova danas zaboravljena imena. Ko zna kakve smo moguće velikane s njima izgubili - priča Banovićeva.

Bonus video: Voja Brajović na komemoraciji Žarka Lauševića