Posleratne karijere članova HNK za vreme NDH nisu se našle pod teretom „minulog rada“ za razliku od Beograda gde su pozorišni glumci streljani, priča za „Novu“ dr Snježana Banović, autorka knjige „Država i njezino kazalište“.
Pisala je o „ludim osamdesetim“ („Kronika sretnih trenutaka“), ali i „ukletim godinama“. Koliko se o prvim jednako govorilo toliko se o drugim jednako ćutalo. Rediteljka, teatrološkinja, književnica, profesorka, četiri u jedan, dr Snježana Banović razgrnula je gusto nabranu, ne samo pozorišnu, zavesu sa Hrvatskog državnog kazališta tokom Nezavisne države Hrvatske („Država i njezino kazalište“).
Vreme o kome se malo govorilo i još manje pisalo, u kome je Branko Gavela režirao njegove najbolje predstave, slao pisma od Žanka do Pavelića, u kojima im objašnjava da je NDH ostvarenje „njegovih davnih čežnja“, kao i da je njegovo „hrvatstvo notorno“.
Kad su odmah, u proleće 1941. ustaše pohapsile sve pravoslavce u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK), u policiji su se iznenadili „pravoslavnom“ Strociju pa su ga poslali kući. Tito Stroci jeste bio Hrvat, ali koji je radi ženidbe s ruskom balerinom (Irinom Aleksandrovnom) prešao u pravoslavlje. Branko Gavela jeste bio pravoslavac, ali ne Srbin već Grk poreklom, no smatrao se Hrvatom i zbog toga je pisao Paveliću, objašnjava Snježana Banović.
Na adrese svih nadleštava NDH leta ’41. stiže Pavelićevo cirkularno pismo. Zahtev da se „iz službe ne otpuštaju ruski emigranti“, kao i da se prema Ukrajincima i Bugarima treba „obzirno postupati“. Takođe, prema Rumunima pravoslavne vere ne pristupati kao ostalima iste vere i Crnogorcima „koji se nisu isticali i smatrali se Srbima“. Među privedenim našla se glumica i supruga Miroslave Krleže. Bela je bila više dana u zatvoru?
– Mislim da je to bit, da su se dani s vremenom povećavali. Kod Krleže u „Dnevnicima“ postoji jedna sasvim nerealna priča: „da je sjedila u ‘buturnici’ (tamnici) sedam dana, u istom stolcu, šeširu i rukavicama“…To je suludo. Bila je, po mom mišljenju, puštena istog dana. Pa nju je sistem voleo, iako je u počecima bio surov prema svakome, bez razlike. Sumnjam da je ona patila kao obični smrtnici. Drugo je strah koji je svima bio imanentan, naročito onima srpske nacionalnosti – kaže Banovićeva.
Od septembra ’41. do februara ’42. Bela Krleža je na sceni HNK igrala u 75 predstava. Retko kome je to uspelo?
– Ona je zbog muža prošla bez kazne, a igrala je u NDH skoro svakodnevno, što je nakon dolaska nove vlasti bilo nužno prećutati da bi bilo moguće izgraditi mit o nedodirljivosti tog para. Titovoj kulturnoj politici koju je trasirao upravo Krleža nije odgovarala istina o njihovom životu u NDH, stoga su informacije o tome i danas retke – napominje Banovićeva.
Posleratne karijere članova HNK za vreme NDH nisu se našle pod teretom „minulog rada“ za razliku od Beograda gde su pozorišni glumci streljani.
– U Zagrebu toga nije bilo. Tito je očito naučio lekciju. Pa su formirani Sudovi časti koji su delili višemesečne kazne u obliku zabrane nastupanja. Bilo je i nešto drastičnijih kazni, recimo, ona za Lovru Matačića kojem je sudio Vojni sud, a ne Sud časti – podseća Snježana Banović.
Njegovu fotografiju u uniformi potpukovnika kako diriguje orkestrom domobranske pukovnije i ustaške vojske, ne mogu da zaboravim. Matačič je osuđen na smrt, ali je presuda preinačena u zatvorsku kaznu u Staroj Gradiški (1945), gde je s ništa manje entuzijazma dirigovao zatvorskim orkestrom. Posle godinu dana je oslobođen.
Banovićeva ukazuje da su dirigenti često posebna sorta kad se radi o disciplini, vlasti i vladanju, a Matačić je obožavao uniforme. Bio je germanofil i iskreni podržavatelj Rajha u kojem je aktivno i delovao tokom rata. U Skoplju je bio prvi upravnik Opere.
U Srbiji su postojala tzv. kažnjenička pozorišta gde su slali glumce iz većih gradova u kojima su igrali tokom okupacije.
– Po kazni se u Hrvatskoj premeštalo samo ‘45. godine. Recimo, pre nego što je tako poslan u Rijeku, Boris Papandopulo (poznati hrvatski kompozitor i dirigent prim. aut.) je par meseci u Splitu vozio kamion s kafom. Zvalo se to periodom „lova na veštice“ koji je u Zagrebu trajao do 1946. kad su mnogi slati u unutrašnjost jer su tamošnja pozorišta htela imati profesionalne ansamble. Osim u Zadar, Split, Rijeku, Osijek, Varaždin… dosta ih je poslato i u Suboticu, gde se osnivalo Hrvatsko narodno pozorište – uskoro spojeno s mađarskim Nepszinhazom u Subotičko narodno pozorište.
U vreme NDH Ana Roje, nastavlja naša sagovornica, bila je najpoznatija hrvatska balerina i čest gost baletskih scena Rajha. Trojica njene braće za to vreme bila su u partizanima. Posle rata Ana je zadržala mesto u Baletu HNK.
Banovićeva objašnjava da je bilo sličnih slučajeva poput recimo žene Vjekoslava Afrića, Mary, koja je bila balerina. Iako se njihov brak raspao pre njegovog odlaska u partizane 1942, izvesno je da je njegovo ime ’45. bilo garancija za nju.
– Na sceni HNK je i Josip Bobi Maroti, koji nestrpljivo čeka odlazak u partizane. Mladi Bobi bio je možda i jedini koji u Mariboru nije podigao ruku u znak pozdrava Hitleru. Proveravam da li se našao i na Golom otoku.
Nije bilo šanse da Bobi ili bilo ko od njih tamo završi. Jedva su dočekali da ne moraju igrati socrealizam koji se od ’45. forsirao. Odmah u junu ’48. ceo kolektiv HNK-a, valjda prvi u zemlji, dao je podršku Titu.
Dosta kontraverzi prati HNK-a karijera „najveće nade hrvatske kazališne mladosti„ Marije Crnobori. Da li je imala razloga da strepi?
– Ne. Crnobori je svoj „staž iz NDH“ odradila 1946. u Rijeci gde je za upravnika hrvatske Drame postavljen njen suprug Marko Fotez. Kad se osnivalo JDP, tada najvažniji projekat jugoslovenske kulturne politike, čiji je ukaz o osnivanju potpisao Tito, mnoga su pozorišta širom Jugoslavije izgubila svoje istaknute članove. Zagreb uz Mariju i Jožu Rutića, Jozu Laurenčića, Dejana Dubajića. Za nju je JDP bio prilika iz snova, između ostalog i zato što HNK nije hteo da angažuje Foteza, a Beograd jeste.
Do 1943. ustaška vlast bila je rigidnija prema ansamblu HNK, nego posle. Banovićeva to tumači preokretom ratne sreće: Pala je Italija, Nemci gube na svim frontovima, automatski i njihove marionete ustaše.
– Pozorište prestaje biti prostor svakodnevne propagande, prosvete i ideologije, problemi se nastoje krpati na drugoj strani. Rigidni intendant Žanko odlazi za poslanika u Viši. Na njegovo mesto dolazi pozorišni čovek Soljačić koji nije bio blizak pokretu. Štitio je koga je mogao i kako je umeo. Mnoge je zaštitio ali na kraju je režim opet podivljao. Poput ranjene zveri zahvatao je slučajne, sasvim nepotrebne žrtve. Tako je, u tom naletu, februara 1945. stradao glumac Janko Rakuša, komunista koji nije hteo u partizane, da bar jest. Obešen je o banderu – podseća Banovićeva.
Krešimir Baranović nije bio jedini koji se našao u zatvoru?
– Više ih je bilo u zatvoru, najviše Dubravko Dujšin, najveći hrvatski glumac i levičar koji se od ustaških mučenja tako razboleo da je umro početkom 1947. godine.To je najveći gubitak za naše Kazalište. A bilo ih je još – zaključuje Banovićeva.
Knjigu „Država i njezino kazalište“ Snježana Banović je posvetila prvim žrtvama ustaške vlasti.
– Bila su to četvorica đaka Glumačke škole koji su nastupali u Kazalištu. Oni su stradali u prvom naletu terora, u leto 1941. godine. Streljani ili gurnuti u jame, a jedini njihov greh bio je što su bili Srbi ili Jevreji usto i – skojevci. Njihov mi spomenik nedostaje u foajeu HNK. Nestao je odmah početkom 90-ih. Tragično je kako su u stvari ubijeni – dvaput. Vojko Kavić, Veljko Ilić, Rade Sladić, Ivan Štrk su njihova danas zaboravljena imena. Ko zna kakve smo moguće velikane s njima izgubili – priča Banovićeva.
Bonus video: Voja Brajović na komemoraciji Žarka Lauševića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar