0
Mogla sam da se rodim u udžerici ili da me ostave kao bebu pored kontejnera. Mesto rođenja i porodica u kojoj se rodiš nisu nešto čime bilo ko treba da se hvali, niti nešto što treba da bilo koga odredi, kaže u razgovoru za Nova.rs beogradska književnica Ana Rodić.
“Dara je raspuštenica koja živi u nevenčanoj zajednici sa čovekom koji nije otac njenog deteta. Seče koracima Cvetni trg. Za ruku drži malog sina, koji je u kostimu Spajdermena. Ponedeljak je jutro, a ekipa lokalnih uličara već žicka ispred samoposluge. Jedan od njih, matori džanki, dobaci joj:
– Izvinite, gospođo, imate sedamdeset dinara za pivo?”
Ovo je početak romana “Krunska” Ane Rodić (Beograd, 1971), koji je objavljen prošle godine u izdanju izdavačke kuće Rende. Knjiga prati priču o Dari, koja nakon otkaza u firmi odlučuje da napravi samoodrživi ranč, ali nema ni novac, ni plac, ni znanje da ovaj plan ostvari… Ana je do sada objavila knjige “Sebe samoj”, “Korenje”, „Momci iz kraja“, “Ubistvo, misterija, ljubav, avantura, reklama“ i “Lisice” – roman po kojem je nastao scenario za popularnu seriju. Ova autorka je trenutno u žiži javnosti kao deo tima koji je radio čuveni Konstraktin „Triptih“ i koji je zaludeo bukvalno ceo region, pa i šire.
“Krunska“ je pravi beogradski roman, na neki način je parodija života ljudi iz „kruga dvojke“. Ana taj svet najbolje poznaje, jer kako kaže u intervjuu za Nova.rs „mota se oko tih ulica ceo život“.
– „Krunsku“ sam napisala prvo zato što mi je bilo zabavno da postavim priču o gradskoj ribi koja beži na selo, o jednoj Beograđanki srednje generacije koja nema više volje i nerava da se bori sa mediokritetima i želatinastim strukturama i koja odlučuje da neće više da pripada tom odvratnom naopakom sistemu i zato preseca da napravi sopstveni samoodrživi sistem za sebe i svoju porodicu. Drugo, ali ne manje važno, bilo mi je jako izazovno i zanimljivo da eksperimentišem, da se poigram sa tri zanata pisanja koja sam utvrdila: književnim, scenarističkim i kopirajterskim pa da napravim taj eksperimentalni miks forme. Takođe, ohrabrila sam se da stanem na crtu humoru, a parodija je onda svakako neizostavni deo. Parodija, preterivanje… Kako god.
Čitalac „Krunske“ može da pomisli da Ana piše o stvarnim ličnostima, o ljudima za koje se dobro zna u nekim gradskim krugovima, pa može da nagađa ko je ko u romanu, ali ona to demantuje.
-Građenje likova je jedan veoma kompleksan proces. Likovi se veoma pažljivo kreiraju, bira se njihov ton, jezik, postupci… Niko ozbiljan ne kopira ljude iz pravog života ako ih ne imenuje. Ja sam znaš, jako ozbiljna osoba – objašnjava Ana i smeje se.
Reakcije na „Krunsku“ su uglavnom jako pozitivne, ljudima se dopao roman koji priča jednu autentičnu gradsku priču. Ana kaže da ništa nije očekivala, ali da se „desilo“ i izuzetno joj prija što je spisateljica Jasmina Tešanović nazvala „današnjim Branislavom Nušićem u visokim potpeticama“.
– Sad spremam zbirku priča za septembar. Od nje tek ništa ne očekujem, ali mnogo se dobro provodim dok je pišem, a to je valjda cela poenta. Imam utisak da najviše volim da pišem priče i onda da ih sklapam u zbirku, to mi deluje najbliže muzičkom albumu.
Narkomani se pojavljuju u različitim ulogama u knjizi nekoliko puta. To je svet koji je Ana imala prilike da viđa u svom kraju.
– Dosta mladih i pametnih ljudi će uvek plaćati cenu besmislenog mladalačkog drogiranja – dodaje Ana.
Ana Rodić je krajem 80-ih bilo poznato ime među tinejdžerima koji su tada boravili na vračarskim ulicama oko Dadova, 14. gimnazije, Ribnikara, Osme, Kalenića… Bila je među popularnijim gradskim devojkama koje su dolazile iz tog nekog epicentra Vračara i takozvanog beogradskog fazona. Ponešto od toga se pominje i u knjizi „Momci iz kraja“. Ali Ana se sada baš i ne hvali time.
– Mogla sam da se rodim u udžerici ili da me ostave kao bebu pored kontejnera. Mesto rođenja i porodica u kojoj se rodiš nisu nešto čime bilo ko treba da se hvali, niti nešto što treba da bilo koga odredi. Nisam imala utisak da sam bila popularna. Pre bih rekla za sebe da sam u to vreme bila neka ortak- riba. Ortakinja. Ali ako insistiraš na „popularna“, neću se buniti. Što se ranijih knjiga tiče, sve što sam napisala, a nije aktuelno, meni ništa specijalno ne znači. To su sve neke faze koje su prošle i od kojih ja više nemam ništa, sigurno su mnogo značile da danas budem ovakva kakva jesam, u tom smislu, fino, neka ih. Poslednje što me raduje a da je bilo pre par godina je film „Vetar“ koji je režirala Tamara Drakulić i koji smo radili totalno nezavisno od bilo koje institucije, a film je proputovao ozbiljno po festivalima i još smo i dobili razne nagrade.
Serija „Lisice“ u režiji Gorčina Stojanovića, je svojevremeno jako dobro prošla, ali Ani taj period nije ostao u lepom sećanju. Sva takozvana slava tada joj je bila „odvratna i opterećujuća“.
– Da, „Lisice„ su bile ludački gledane, ali meni se ništa nije dopalo od cele te buke koja se desila oko serije. Ja sam sad i ovde i stalni ERASE i stalni RESTART, plus, koga briga šta si radio/la u mladosti, fora je šta radiš sad. I tako i za budućnost. Za par godina će me biti baš briga i za „Krunsku“ – smeje se Ana.
Ova „ortak riba“ kako sama sebe naziva, kaže da se formirala uglavnom sama, i da se loše snalazila u školskom sistemu. Ali odlično se „vozila“ po ulici. Značili su joj bioskopi, knjižare, razgovori sa ljudima… Dodaje da su je formirali u „specifičnom miksu knjige, filmovi, fotografija sa malo začina slikarstva i u kasnijim godinama interesovanje za konceptualnu umetnost“. Od knjiga je tu bio „jako širok dijapazon od Selindžera i Bulgakova, preko Crnjanskog“.
– Vezano za aktuelnu „Krunsku“, dok sam pisala isčitavala sam Karvera po milioniti put i pokušavala da izvedem sa dijalozima, na svoj način a po njegovom principu da četvoro ljudi istovremeno priča i da čitaocu bude jasno ko šta govori. To je jako teško kada se primenjuje u književnosti. Isčitala sam Volter Moslija (nije preveden kod nas, knjiga se zove Futureland) mada je tematski knjiga totalno nešto drugo od onog što sam ja pisala, ta atmosfera oko postavljanja likova koju on vozi mi je bila važna, da ga ulovim i maznem i primenim na to što ja pišem.
Tražila je format koji bi bio u književnom smislu pandan stendapu, pa je, kako kaže, gledala Luisa CK-a, Saru Silverman, Rikija Džerveza, sve sezone „Comedian in cars getting coffee“ i odslušala gomilu WTF podkasta Marka Marona.
– Užasno mi je bilo važno da uspem da izvučem tu neku liniju humora i da mu pogodim meru. Eto. Prošle jeseni sam napisala scenario za RTS za jedan dečiji film, koji će nadam se nekada ući u realizaciju, i dok sam pisala imala sam metar knjiga pored sebe, između ostalog čitala sam Kiplinga, Marka Tvena, Vilijama Goldinga i da ne gnjavim. Ono što radim na određenu temu, takve stvari i čitam.
Ana Rodić je već dugo u vezi sa rediteljem Milutinom Petrovićem i kaže da su baš skoro odbili da se slikaju za jedan magazin, kao par. Zanimljivo je znati koliko kao umetnici utiču jedno na drugo.
– Mislim da smo se pomešali. On je sada mejnstrim reditelj hit serije, a ja sam surova alternativa.
Ana je zajedno sa rediteljkom Majom Uzelac učestvovala u kreiranju čuvenog Konstraktinog „Triptiha“ od 12 minuta i koncepta koji je pobedio na izboru za Pesmu za Evroviziju.
– Kako smo nas tri drugarice, sasvim prirodno je bilo da ćaskamo šta bi sve moglo da se uradi kada je nastup u pitanju. Što bi se reklo, brejnstormovale smo. Ceo uspeh koji se desio je pre svega zahvaljući Ani i njenim pesmama, koje su genijalne.
Pobeda Konstrakte na Pesmi za Evroviziju delovala je kao incident, a Ana dodaje da je kultura polje otvoreno za incidente i da zato preti revolucijom.
– Kreativna industrija proizvodi zabavu. Kultura je skrajnuta, a kreativna industrija je u ekspanziji – opominje jedna od autorki „Triptiha“.
Kada se danas pomenu Beograd, Vračar i Krunska, Ana zvuči kao optimista.
– Jel znaš da je Krunska ulica najčešće menjala ime u Beogradu? U nekom trenutku se zvala i Ulica kraljice Drage. Vračar je kao i Beograd uostalom, preozbiljan da bi neki paceri mogli da ga pokvare. Tu i tamo klecne, pa onda opet svojom snagom metropole samelje ekipu koja je pokušala da ga okruni. Beograd je duhovit, neuhvatljiv. Razni neki se tako zalete pa misle da su ga uhvatili, a on ih izblamira. Opak igrač od grada.
Bonus video – Luna park: Kada te „Beijbi“ uhapsi, pa je pevaš ceo dan
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare