0
Film Pajal Kapadije u takmičarskom programu u Kanu je dirljiva priča o tri medicinske sestre, puna humanosti.
Postoji svežina i emocionalna jasnoća u filmu “All We Imagine As Light” indijske rediteljke Pajal Kapadije u takmičarskom programu u Kanu. Humanost i nežnost koje koegzistiraju sa laganim erotizmom, i na kraju nešto nadrealno u kasnijim scenama i misterioznim završnim trenucima. Pripovedanje Kapadije ima nešto tečno i upijajuće, piše kritičar „Gardijana“ o filmu koji je imao premijeru u Kanu.
“All We Imagine As Light” je priča o tri medicinske sestre u savremenom Mumbaju: Praba, Anu i Parvati. Svaka je došla u veliki grad iz manjih mesta. Praba i mlađa i lepršava Anu su cimerke i Anu (koja se tek uselila) već traži od trezvenije i razumnije Prabe da pokrije njen deo kirije. Takođe izaziva skandal u bolnici zbog svog dečka muslimana, Šiaza. U međuvremenu, starija Parvati, udovica, suočava se s pretnjom iseljenja jer je investitor kupio zgradu u kojoj se nalazi njen stan, a njen pokojni suprug nije ostavio dokumentaciju koja bi dokazala njeno pravo na stanovanje ili barem pravo na odštetu.
Radnja drame počinje kada Praba putem pošte primi novi aparat za kuvanje pirinča, za koji Anu, sa očima širom otvorenim od iznenađenja, ustanovi da je proizveden u Nemačkoj. Obe žene shvataju da ga je morao poslati Prabin odsutni muž, koji je otišao u Nemačku gotovo odmah nakon njihovog venčanja i potom prestao da se javlja. Da li njen muž sada oživljava njihov odnos, ili, kako Praba jasno sumnja, definitivno ga završava ovim uvredljivim poklonom kao otpremninom?
U međuvremenu, jedan doktor pokazuje romantično interesovanje za Prabu i ne mari što je ona udata. Da li bi trebalo da se odrekne prošlosti i dozvoli ovom novom čoveku da je voli? Anu sama mora da odluči koliko je posvećena Šiazu; nedavni sastanak u kući njegovih roditelja, za koji je kupila burku kao masku, morao je biti otkazan u poslednjem trenutku kada su se roditelji neočekivano vratili.
Raspoloženje emocionalne nesigurnosti obavija živote ovih žena, čineći ih još nesrećnijim jer se sve odvija u velikom gradu gde ima mnogo ljudi, ali ste zapravo sami. Delimično da bi pobegle iz Mumbaja, Praba i Anu pristaju da prate Parvati kada napusti posao u bolnici i vrati se u svoje rodno selo na obali. Ostale dve pomažu sa prtljagom, iako Anu ima svoje razloge za odlazak u ovo diskretno udaljeno mesto.
Daleko od grada, sa svim njegovim racionalnim brigama, Praba pronalazi olakšanje, i, kada se njene profesionalne veštine zatraže u kriznoj situaciji, doživljava svojevrsno otkrovenje. To je delimično nadrealno otkrovenje, koje joj pokazuje šta znači biti odvojena od muža tako dugo, a takođe i od sopstvene sreće i budućnosti. Ali to se takođe može videti kao svojevrsna bajka, doslovno čudo, koje Prabi daje uvid u to kakav je zapravo bio život njenog muža (i implicitno njen sopstveni) sve ove godine, i prirodu tame u kojoj su morali da žive. To je kao buđenje iz sna. Ovo je veličanstven film, zaključio je kritičar „Gardijana“.
Bonus video: Opera na Kolarcu