Evo šta su nacisti hteli da naprave od Beograda: Fotografije otkrivaju kako bi glavni grad izgledao kao Treći rajh

Evropa je u tom trenutku već bila duboko u Drugom svetskom ratu. Poljska je bila okupirana, Francuska poražena, nemački avioni bombardovali su britanske gradove, a nacistički režim je već godinama progonio Jevreje i političke protivnike.

Kraljevina Jugoslavija još nije bila u ratu i pokušavala je da opstane između sve snažnijih pritisaka velikih sila.

Upravo u takvoj atmosferi, 5. oktobra 1940. godine, u Nemačkom paviljonu na Sajmištu otvorena je izložba posvećena „novoj nemačkoj arhitekturi“.

Bila je to mnogo više od obične smotre građevinarstva.

Istoričari je danas posmatraju i kao deo kulturne i političke propagande Trećeg rajha. Beograd je, prema istraživanju istorije Starog sajmišta, bio prvi grad van granica Rajha u kojem je organizovana takva velika promocija nacističke arhitekture. Izložba je pripremljena pod okriljem Alberta Špera, Hitlerovog omiljenog arhitekte i generalnog građevinskog inspektora Berlina.

Ironija koja će se pokazati tek nešto kasnije bila je strašna: isto Sajmište na kojem su 1940. posetioci posmatrali dostignuća nacističke Nemačke, nakon okupacije Jugoslavije biće pretvoreno u koncentracioni logor.

Krajem 1941. nacističke vlasti uspostavile su na tom prostoru Jevrejski logor Zemun, a tokom 1942. veliki broj zatočenih Jevreja ubijen je, između ostalog i upotrebom pokretne gasne komore.

Beogradska štampa nije skrivala oduševljenje

O izložbi se u tadašnjoj štampi pisalo tonom koji danas deluje gotovo nestvarno.

„Beogradske opštinske novine“, zvanično glasilo gradske vlasti, predstavljale su je kao veliku i zanimljivu manifestaciju i posebno isticale monumentalnost nemačkog graditeljstva.

Posetiocima su prikazivane makete i fotografije velikih građevina, propagandni filmovi, projekti novih gradova i infrastrukture, dok su u Nemačkom paviljonu organizovana i predavanja nemačkih stručnjaka.

Sve je trebalo da pošalje istu poruku: Treći rajh nije želeo da se predstavi samo kao vojna i industrijska sila, već i kao država koja stvara potpuno novu arhitekturu i novi društveni poredak.

U stvarnosti je monumentalna arhitektura bila važan deo nacističke političke ikonografije. Ogromne mase kamena, široki trgovi, gigantske dvorane i beskrajne avenije trebalo je da pojedinca učine malim pred državom i da kroz građevine demonstriraju trajnost i moć režima.

Centralnu ulogu u toj viziji imao je upravo Albert Šper.

Hitler mu je poverio plan preuređenja Berlina u buduću prestonicu Rajha, zamišljenu pod imenom „Germanija“. Mnogi od tih projekata nikada nisu realizovani, ali su njihove monumentalne makete postale jedan od najprepoznatljivijih simbola nacističkih arhitektonskih ambicija.

U Beogradu su mogli da vide i umetnost koju je Hitler obožavao

Uz arhitekturu, nacistička kulturna politika oslanjala se i na strogo kontrolisanu predstavu o tome kakva umetnost treba da bude.

Među najpoznatijim umetnicima koje je režim uzdigao bio je nemački vajar Arno Breker.

Breker je postao jedan od najvažnijih umetnika Trećeg rajha, poznat po monumentalnim skulpturama idealizovanih muških tela, napravljenim u skladu sa estetikom koju je nacistički vrh smatrao poželjnom. Radio je i na Šperovim velikim projektima, a njegove skulpture krasile su Hitlerovu novu Rajhskancelariju.

Preživeo je rat i umro 1991. godine.

Šper je takođe preživeo slom Trećeg rajha. Na Nirnberškom procesu proglašen je krivim za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i osuđen na 20 godina zatvora, koje je odslužio u zatvoru Špandau.

Ali ono što je za Beograd u oktobru 1940. bilo posebno važno nije se odnosilo ni na Berlin ni na nemačke skulpture.

Odnosilo se direktno na Kalemegdan.

Nemci su imali ogroman plan za Kalemegdan

Na izložbi je javnosti predstavljen projekat koji bi, da je realizovan, potpuno promenio izgled jednog od najvažnijih istorijskih prostora Beograda.

Njegov autor bio je nemački arhitekta Verner Marh, čovek koji je projektovao Olimpijski stadion u Berlinu za Igre 1936. godine.

Marh je još 1938. došao u Beograd, a u narednim godinama razradio je projekat velikog sportskog kompleksa na području Donjeg grada Beogradske tvrđave.

Plan nije podrazumevao samo jedan stadion.

Predviđeni su stadion za oko 50.000 gledalaca, plivački stadion kapaciteta oko 15.000 ljudi, zatvoreno plivalište, sportski objekti i ustanova za telesno vaspitanje. Projekat je zahvatao i Gornji grad, gde su zamišljeni Panteon, Etnografski muzej i druge monumentalne građevine.

Još dramatičnije, plan je podrazumevao veliku rekonstrukciju same tvrđave i uvođenje novih saobraćajnica kroz prostor Kalemegdana.

Maketa tog kompleksa javno je prikazana upravo na nemačkoj izložbi na Sajmištu u oktobru 1940. godine.

Da je projekat izveden u predloženom obliku, Kalemegdan kakav danas poznajemo izgledao bi potpuno drugačije.

Projekat je izazvao ozbiljan otpor

Ideja da nemački arhitekta tako radikalno interveniše na Beogradskoj tvrđavi nije prošla bez reakcije domaće stručne javnosti.

Jugoslovenske arhitekte protivile su se Marhovom angažmanu još pre nego što je projekat dobio konačan oblik.

Otpor je postao naročito vidljiv krajem 1940. godine. U otvorenom pismu objavljenom u decembru projekat je kritikovan upravo zbog toga što bi masivna izgradnja promenila istorijski karakter Kalemegdana. Arhivska istraživanja potvrđuju da se Klubu arhitekata i njegovom predsedniku Branku Maksimoviću pripisuje snažno protivljenje planu.

Ipak, projekat nije bio tek neobavezna arhitektonska fantazija.

Planirano je da Olimpijski stadion bude završen do leta 1941. godine i da bude otvoren povodom punoletstva i krunisanja kralja Petra II, zakazanog za septembar te godine.

Do toga nikada nije došlo.

Umesto stadiona stigao je rat

Samo šest meseci nakon otvaranja izložbe, sve rasprave o stadionima, arhitekturi, paviljonima i budućem izgledu Kalemegdana postale su bespredmetne.

U ranim jutarnjim satima 6. aprila 1941. godine, nemačka avijacija započela je bombardovanje Beograda.

Počeo je napad sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju.

Zemlja je kapitulirala za manje od dve nedelje, Beograd je okupiran, a Sajmište je ubrzo dobilo sasvim drugačiju namenu od one za koju je izgrađeno.

Mesto koje je 1937. otvoreno kao simbol modernizacije Beograda i na kojem je u oktobru 1940. Treći rajh demonstrirao svoju arhitekturu, krajem naredne godine postalo je logor.

Postoji čak i fotografija koja gotovo jezivo sažima taj preokret.

U septembru 1940, samo nekoliko nedelja pre izložbe nemačke arhitekture, ispred Nemačkog paviljona fotografisana je jedna jevrejska porodica iz Beograda. Na fotografiji su članovi porodice de Majo.

Ženika i Samuilo de Majo i njihovo troje dece kasnije su zatočeni upravo na Sajmištu. Ubijeni su u maju 1942. godine u nacističkoj pokretnoj gasnoj komori.

Zbog toga izložba iz oktobra 1940. danas ima značenje koje njeni posetioci teško da su mogli da naslute.

Dok su Beograđani posmatrali makete budućih monumentalnih zgrada, planove za Berlin i viziju ogromnog stadiona pod Kalemegdanom, evropski rat se već približavao njihovom gradu.

Nije prošlo ni pola godine.

Umesto nemačkih arhitekata i njihovih maketa, u Beograd su stigli nemački bombarderi.

Izvor: Kaldrma