Naučnik otkriva kakva ste ličnost ako stalno mislite o prošlosti i stvarima koje su se desile

I zaista, nije dobro idealizovati prošlost do te mere da nam sve što se danas događa izgleda lošije. Ali prisećanje lepih trenutaka samo po sebi nije problem. Naprotiv, istraživanja pokazuju da kod starijih ljudi može da bude korisno za raspoloženje, osećaj lične vrednosti i očuvanje uspomena.

Posebno kada se sećanja dele sa članovima porodice i bliskim ljudima.

Doktor Dejvid Meril, direktor Centra za zdravlje mozga Pacifik instituta za neuronauku u Santa Moniki, objašnjava da prisećanje vraća osobu „u centar priče“.

Kada neko govori o svom životu, ljudima koje je poznavao, mestima na kojima je živeo i događajima koje je doživeo, on ponovo dobija priliku da svoju životnu priču podeli sa drugima.

Šta je terapija prisećanjem

Postoji čak i pristup poznat kao terapija prisećanjem.

Suština je veoma jednostavna: osoba se podstiče da govori o događajima, ljudima i iskustvima iz svog života, često uz fotografije, muziku, predmete ili mirise koji mogu da pokrenu uspomene.

Takav način razgovora povezuje se sa boljim raspoloženjem, većim osećajem sopstvene vrednosti, manjim stresom i jačom povezanošću sa porodicom i prijateljima.

Meril smatra da prisećanje ne mora da bude rezervisano samo za posebne prilike.

Može da postane deo svakodnevice – na primer, tako što ćemo se svakog dana setiti jednog važnog ili lepog događaja iz života, slično navici zahvalnosti.

Jedna pesma ili fotografija mogu da pokrenu čitav niz uspomena

Najzanimljivije je koliko snažno na sećanja mogu da utiču naizgled obične stvari.

Stara fotografija, poznata pesma, omiljeno jelo iz detinjstva ili miris parfema mogu da vrate uspomene za koje je osoba mislila da ih je odavno zaboravila.

Zato se u radu sa starijim ljudima često koriste sva čula.

Omiljena muzika može da pokrene sećanja kroz zvuk. Poznato jelo kroz ukus. Parfem ili drugi poznati miris kroz čulo mirisa. Pletenje, crtanje ili neki drugi nekadašnji hobi može da podstakne uspomene kroz dodir i pokret, dok su stare fotografije jedan od najjednostavnijih načina da se pokrene razgovor o prošlosti.

Zaboravljena uspomena možda nije potpuno nestala

Zanimljivo je i ono što istraživanja otkrivaju o načinu na koji mozak čuva sećanja.

Često nam se čini da je neka uspomena nestala zato što ne možemo da je prizovemo kada pokušavamo da je se setimo.

Ali to ne znači nužno da je potpuno izgubljena.

Određeni detalj povezan sa događajem može da posluži kao svojevrsni „ključ“.

Na primer, starija osoba možda ne može odmah da se seti izgleda kuće u kojoj je nekada živela. Ali kada joj pokažete fotografiju te kuće, mogu da se pojave brojni detalji – raspored soba, komšije, događaji koji su se tamo desili ili ljudi sa kojima je tada živela.

Jedan podsticaj može da otvori čitav niz povezanih uspomena.

Nema razloga da se stariji ljudi osećaju loše zato što pričaju o prošlosti

Prisećanje je posebno važno za starije ljude koji ponekad imaju utisak da drugima dosađuju pričama koje su već više puta ispričali.

Takve priče, međutim, mogu da imaju mnogo veću vrednost nego što se na prvi pogled čini.

Za osobu koja ih priča one mogu da budu način da ponovo poveže različite delove svog života, dok porodica dobija priliku da sazna stvari koje možda nikada ranije nije čula.

To ne znači da treba živeti isključivo u prošlosti niti da je svaka nostalgija korisna. Ali vraćanje lepim i značajnim uspomenama nije nužno znak da neko odbija sadašnjost.

Ponekad je upravo suprotno – prisećanje može da pomogne čoveku da bolje razume sopstveni život, oseti veću povezanost sa drugima i ponovo doživi trenutke koji su mu bili važni.