Najluđih šest nedelja upravo je proživela jedna engleska rediteljka. Kulminacija ludila jeste nagrada u Kanu za najbolji film za ostvarenje "Kako da imam seks".
Ako ne računamo glavni takmičarski program Kanskog filmskog festivala, druga najprestižnija selekcija smotre na Kroazeti jeste „Izvestan pogled“. A trijumf na sinoć završenom 76. Kanskom festivalu u ovoj selekciji ostvarila je mlada engleska rediteljka Moli Maning Voker i to s debitantskim dugometražnim filmom „How to Have Sex“ (Kako da imam seks).
Pre samo šest nedelja 29-godišnja rediteljka, koja je još uvek montirala debi igrani film, izlazila je iz londonskog metroa, kada ju je producent, inače miran čovek, pozvao na mobilni i počeo da urla: „Gde si? Selektovani smo za Kan!“
I tako počinje tih šest najluđih nedelja u životu Moli Maning Voker. Opisuje ih kao sprint – da završi film. I dok većina filmskih stvaralaca u Kan dolazi opušteno, kad je već sav posao oko ostvarenja završen, u Molinom slučaju bilo je sve drugačije.
– Svi su me pitali šta ću da obučem. A moj odgovor je bio: „Završavam film, samo to je bitno!“
Ali, kako je stupila na Kroazetu, mnogi se nisu mogli oteti utisku da je engleska rediteljka još jedna u nizu kojoj je Kan „prorekao“ blistavu budućnost. Pre pedesetak godina u Kanu bio je to Martin Skorseze, a prošle debitovala je njena zemljakinja Šarlot Vels.
Debitantski dugometražni film rediteljke „How to Have Sex“ je živopisna drama o 16-godišnjoj Tari (igra je Mija Mekena-Brus, takođe debitantkinja) koja se s najboljim drugaricama (tumače ih Lara Pik i Enva Luis) zaputila iz Engleske na Krit, na kasnoprolećni odmor. Al, Tara ima još jedan cilj – da izgubi nevinost na tom putovanju. Po bilo koju cenu…
I dok je „How to Have Sex“ prepun detaljnih svedočenja o ludim žurkama, hedonizmu svake vrste tinejdžera na odmoru u Evropi, ovaj film, ipak, pristupa prvim seksualnim iskustvima s mnogo više iskrenosti, a samim tim i uznemirujućih trenutaka nego bilo koji sličan film u poslednje vreme, ocenili su kritičari.
Malo je toga crno-belog u Tarinim iskustvima, koja su ispunjena alkoholom, zbunjujuća, poražavajuća… Jer, neko bi rekao da, iako je sva raspomamljena insistirala na prvom seksualnom iskustvu, postavlja se pitanje da li je dala svoj pristanak…
Za rediteljku i scenaristkinju filma ovo je duboko lična priča. Jer, mnogo toga u ostvarenju došlo je iz sopstvenih iskustava, koje donosi s brutalnom iskrenošću.
– Bila sam seksualno napadnuta u Londonu kada sam takođe imala 16 godina i izašla s društvom na piće. Delom sam napravila ovaj film zbog toga što sam želela da progovorim o tome, i da naglasim kako se o tim stvarima ne govori dovoljno. Ako je još mnogo ljudi doživelo slična iskustva, ne vidim razlog zašto o tome ne bismo pričali otvoreno – reči su Moli Maning Voker za agenciju AP.
Vokerova je odrasla u Londonu, a filmom je počela da se bavi tako što je amaterski snimala rad njenog starijeg brata u jednom engleskom pank bendu. I dok su njeni roditelji takođe želeli da budu filmski stvaraoci, nije im se dalo.
– Gledajući kako nisu mogli da ispune svoju strast, shvatila sam da je to moja misija. Pravljenje filmova je moj čitav život!
Priseća se kako je kao tinejdžerka i sama išla na putovanja kakva je dočarala u filmu „How to Have Sex“. S tim što su njene odrednice bile Majorka i Ibica. I dok ih se rediteljka seća s radošću, kako je postala starija tako je počela da preispituje sve one stvari koje je tamo videla i doživela. A kada je njen kratki film „Good Thanks, You?“ uvršćen u selekciju „Nedelja kritike“ na virtuelnom izdanju Kanskog festivala 2020. godine, odmah je sela da napiše scenario. I napisala je 50 strana dugometražnog debija, a ostalo prepustila improvizaciji. Autentičnost joj je bila prioritet. Pre nego što je počela snimanje, držala je radionice po Engleskoj, na kojima bi 16-godišnjakinje i nešto starije momke propitivala o seksu i njihovim tumačenjima onoga što je napisala.
– Sve sam ih pitala, od toga koju muziku, filmove vole, do toga šta misle da je dobro vreme za prvi seksualni odnos i šta misle o seksu bez pristanka. Rekla bih im: „Evo jedne scene iz filma. Kako vam se čini“. Zanimljivo je da niko to nije protumačio kao seksualni napad.
Nakon što je provela mesece i mesece skupljajući finansijska sredstva za film, uspela je i počela snimanje u Grčkoj, na ostrvu Kritu. Već prvog dana bilo joj je potrebno na stotine statista kojih nije bilo… A drugog dana od nervoze je povraćala na setu.
– Već trećeg dana odlučila sam da ću ili da se razbolim i budem anksiozna tokom celog snimanja, ili ću uživati u čitavom procesu. I uspela sam da pritisnem to dugme u svojoj glavi. I zaista sam provela najbolje trenutke u svom životu. Ne znam da li je u pitanju kombinacija različitih faktora – na grčkom si ostrvu, s mladom ekipom, u gradiću žurki. Da li je zbog toga ili zato što je ovo moj prvi dugometražni film… Samo znam da bih sve ponovila opet.
I dok je Kan za nekog, osim što je letnja turistička atrakcija, takođe i sinonim partijanja, tako je i autorska ekipa filma „How to Have Sex“ od čak 30 ljudi, bila željna žurki. No, rediteljka se nije mnogo provađala. Jer, Kan su, što nije znala, i obaveze. Intervjui, sastanci s agentima, distributerima, test projekcija uoči premijere u jedan ujutru…
– Samo sam pitala: „A šta ako ne bude dobro, šta ako nešto krene po zlu?“ A mama me je smirivala, govoreći mi: „Ne brini, to nije tvoj problem“. Opet sam bila u fazonu: „Kako nije, jeste moj problem!“
Ali, opet je, kao i u Grčkoj, rešila da uživa u trenutku, jer drugi takav joj se možda neće ukazati.
Bila je užasno nervozna pred premijeru u sali Debisi u Kanu. Ne zbog crvenog tepiha ili fotkanja, već pre svega zbog iščekivanja reakcija publike. I dok je išla odjavna špica, kad se prolomio ogroman aplauz, bila je zblanuta:
– Opet sam pomislila: „Sviđa im se, ali nisu pali na teme“. Ali, kad su se svetla upalila, cela sala je ustala i nastavila da aplaudira.
Trajalo je to čitavih osam minuta. Direktor Kanskog festivala Tjeri Fremo prišao joj je, zagrlio je i rekao joj: „Pogledaj… Ti si ovo uradila!“
Iako je sebi dala zadatak da ne čita recenzije do sutra, nije mogla da odoli. I opet se zaprepastila kad je pročitala oduševljenje kritičara. Pre nego što je konačno sebi dala oduška da ode na zabavu i „izađe“ na plesni podijum, kroz glavu joj je prošlo šta je sve preživela:
– Sve ovo je tako bizarno. Naročito, kad sediš u mračnoj sobi šest meseci i montiraš, a onda budeš bačena u ovaj čudan svet. Deluje mi kao da sam bila na 12 venčanja uzastopno!
Na sve to došla je nagrada za najbolji film u selekciji „Izvestan pogled“ i to iz ruku predsednika žirija Džona S. Rajlija. Moli Maning Voker izašla je na binu da primi nagradu i samo je upitala:
– Šta se ovo dođavola dešava?!
Bonus video: Kan, crveni tepih
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar