12 stvari koje niste znali o Vermeru

Holandski umetnik Johanes Vermer (1632-1675) ponovo je ovih dana dospeo u vesti, jer je Muzej Maurichejs iz Haga objavio nova otkrića nakon restauracije njegove najslavnije slike, "Devojke sa bisernom minđušom". Uprkos tome što danas privlači (zaslužno) veliku pažnju medija, dugo posle smrti je bio potpuno zaboravljen.

I dok i u 21. veku otkrivamo nove detalje o njegovom životu i radu, američki likovni kritičar Džonatan Dženson sastavio je listu od 12 zanimljivih podataka o Vermeru koji će nam pomoći da steknemo još potpuniju sliku o ovom umetniku koji je lepotu pronalazio u prizorima iz svakodnevnog života.

Vermer nije mnogo slikao
Iako je do danas preživelo 36 slika koje mu se sa sigurnošću pripisuju, Vermer ih je verovatno naslikao još, ali ne više od 60. Skroman broj za standarde 17. veka. Recimo, njegov slavni savremenik Rembrant ostavio je iza sebe na stotine slika, uz bezbroj gravira i crteža.

Uz to, većina Vermerovih slika je malih dimenzija. Kada bismo ih sve zajedno skupili, skoro da bi sve stale u Rembrantovu „Noćnu stražu“ (3,63 x 4,37 metara) koju je Rembrant naslikao za nekoliko meseci.

Odakle je crpeo inspiraciju?
Vermerov otac, Renjer Janš, bio je vredan trgovac naročitom vrstom fine, svilene tkanine i vodio je veliku gostionicu blizu delftske pijace. Njegova porodica živela je na spratu gostionice.

Krčme su bile najvažniji deo gradskog života, prijatno mesto gde su se sugrađani družili, pili pivo, ogovarali i ugovarali poslove. Poput mnogih gostioničara, Renjer jer kačio slike na zidove svog lokala koje su bile na prodaju.

Pretpostavlja se da je mladi Vermer bio inspirisan tim delima i da se motao oko umetnika koji su svraćali u gostionicu da dogovaraju narudžbine.

Neobičan brak
Kada je imao 21 godinu, Vermer se oženio Katarinom Bolnes, koja se, sa majkom Mariom Tins, doselila u Delft iz obližnje Gaude. Marija je bila imućna, veoma pobožna katolkinja koja je očigledno mislila da je mladi slikar prihvatljiva prilika za njenu kćer – pod uslovom da se preobrati u katoličanstvo.

Prelazak u katoličku veru u protestantskoj Holandiji bio je tolerisan ali ne i podstican, tako da je za Vermera taj čin bio, donekle, rizičan korak.

Vermer i Katarina su se preselili u Marijinu prostranu kuću u katolički deo Delfta, gde je na gornjem spratu za slikara napravljen veliki, osvetljeni atelje. Katarina je rodila 15 dece (četvoro je sahranjeno pre nego što su i stigli da ih krste) a neka su imala katolička imena.

Vermer globtroter

Nakon što je Vermer „ponovo otkriven“ i njegov značaj za istoriju umetnosti redefinisan, počev od 19. veka naovamo, u njegovu čast širom sveta je organizovano preko 250 izložbi.

Vermerove slike prešle su ukupno više od milion kilometara, samo „Dama koja piše pismo“ je prevalila 250.000 kilometara: pet puta je obišla Zemlju i stigla na pola puta do Meseca.

Vermerov život bio je daleko drugačiji. Prema onome što znamo, živeo je mirno u Delftu i bio samo jednom na putu, do Amsterdama, oko 110 km daleko od kuće.

Slikar žena
Često se kaže da je Vermer bio slikar žena. Na njegovim slikama nalaze se 42 žene i 13 muškaraca, što je četiri puta više u odnosu na uobičajen odnos muškaraca i žena u evropskom slikarstvu toga perioda.

Nijedna jedina Vermerova žena, međutim, nema ime. Jednu, naročito lepu, naslikao je četiri puta. Kritičari veruju da bi to mogla biti njegova supruga Katarina, jer na dvema slikama deluje kao da je trudna.

Kralj boja

Za razliku od ostalih holandskih slikara, Vermer je koristio u izobilju supstancu zvanu prirodni ultramarin, najsjajniju i najcenjeniju plavu boju dostupnu slikarima. Ultramarin je pravljen tako što je prah od istucanog poludragog kamena lapisa lazulija bio pomešan sa orahovim uljem, da bi se dobila lepljiva pasta.
Sirovi lapis lazuli vađen je u planinama Avganistana.
Bila je to najskuplja sirovina za slikanje, skuplja od zlata.

Zanimala ga je nauka
Ne samo što je uzimao naučnike za modele (Astronom, Geograf), on je veoma pažljivo pratio napretke u nauci i tehnologiji. Koristio je razne tehničke instrumente kao pomoćna sredstva, kao što su kompas ili globus.

Najvažniji instrument je bio jednostavan optički uređaj, mračna komora (lat. camera obscura) – kutija sa sočivima koja u unutrašnjosti projektuju spoljašnji prostor, to jest prizor koji slikar namerava da slika.

To mu je omogućavalo da proučava najneuhvatljivije efekte boje, svetlosti i senke.

Imao je patrona – Pitera van Rajvena

Za razliku od velikog broja slikara koji su neumorno radili na vrlo konkurentnom umetničkom tržištu, ne bi li spojili kraj s krajem, Vermer je bio izuzetak. Izgleda da je već na početku karijere napravio neku vrstu poslovne saradnje sa dobrostojećim stanovnikom Delfta, Piterom van Rajvenom.

Piter je, na kraju, završio sa 20 najboljih umetnikovih slika u svojoj kolekciji. Taj ugovor je garantovao Vermeru određenu ekonomsku sigurnost i omogućavao mu da i po nekoliko godina u nizu slika onako kako on želi.

„Devojka sa bisernom minđušom“ prodata je budzašto

Danas najčuvenija Vermerova slika kupljena je 1881. skoro za džabe. Te godine je ponuđena na aukciji u Hagu kao deo kolekcije izvesnog gospodina Bramsa.

Restaurateri koji su radili na čišćenju slike „Devojka sa bisernom minđušom“ otkrili su da je devojka originalno imala naslikane trepavice i da je iza nje bila tamno zelena zavesa. Biser nema konturu niti kopču sa uhom i predstavlja samo iluziju. Najveća misterija i dalje ostaje: ko je devojka sa slike?

Iako je bila prljava i zapuštena, istoričar umetnosti Viktor de Stuers prepoznao je izvrstan kvalitet slike i nagovorio je svog prijatelja i kolegu Arnolda des Tombea da je kupi.

I Arnold ju je kupio za tričava dva guldena, uz taksu od trideset centi, što je današnjih tridesetak evra. Kada je Des Tombe preminuo 1902. zaveštao je „Devojku sa bisernom minđušom“ i još 11 drugih slika Muzeju Maurichejs u Hagu.

Gorak kraj
Vermerovo bogatstvo okrunilo se u poslednjim godinama njegovog života. Udovica Katarina je, na kraju, pred poveriocima svedočila da zbog užasnog rata sa Francuskom on ne samo da nije mogao ništa da proda od svojih slika, već je imao u rukama i slike drugih majstora kojima je trgovao.

„Zbog toga i brige što njegova deca ostaju bez ičega, počeo je da propada i uzima sve k srcu. Upao je u takvu pomamu i, kao zdrav čovek, preminuo za dan i po“. Imao je 42 ili 43 godine.

Katarina je očajnički pokušala da sačuva muževljevu najambiciozniju sliku, „Alegorija umetnosti“, ali uzalud.

Ceo svet u jednoj holandskoj sobi

Uprkos apsolutnoj privatnosti koja se ogleda na Vermerovim scenama u enterijeru, one otkrivaju umetnikove veze sa spoljašnjim svetom i rađanjem globalizacije.

Slikao je skupocene tepihe uvezene iz Turske, kvalitetnu grnčariju iz Nemačke i fini porcelan iz Italije i Kine. Žičani instrumenti koje je predstavio na četiri slike izrađeni su u Antverpenu.

Filcane beretke koje nose neki od njegovih muških modela napravljene su od dabrovog krzna, koje je stiglo u Holandiju zahvaljujući severnoameričkim lovcima. Jedva vidljiva kesica duvana na jednoj slici takođe se vezuje za ovaj kontinent.

Zaboravljeni slikar

U vreme kada nije bilo fotografija, kvalitetnih likovnih magazina ili šik umetničkih galerija, slikareva slava zavisila je od velikog broja proizvedenih dela i njihove prodaje kolekcionarima u kulturnim metropolama. Vermer nije imao svoje učenike ili sledbenike a, što je još gore, slikao je sporo i dobar deo slika prodao jednom jedinom kolekcionaru u malom Delftu. Tako da su, ubrzo pošto je umro, njegovo ime skoro svi zaboravili. Sem nekolicine holandskih likovnih stručnjaka.

Kasnije su, čak, neke od njegovih najboljih slika potpisivane imenima drugih umetnika, da bi im se podigla monetarna vrednost.

Posle skoro dva veka zapostavljenosti, Vermera je ponovo otkrio pustolovni francuski likovni krtičar i levičarski političar Teofil Tore-Birger (1807-1869).

Bio je toliko ganut Vermerovim „Pogledom na Delft“ da je ostatak života proveo češljajući kroz evropske umetničke kolekcije, kataloge i arhive u nadi da će uspeti da povrati umetnikova izgubljena dela i dovede u red njegovu biografiju.

Danas su sve slike Johanesa Vermera, izuzev dve, pronašle svoj put do najuglednijih javnih svetskih umetničkih kolekcija.