Hiljadu tona dijaloga i pola kile trešanja: Piše Mihailo Jovićević

Ko je izgovorio ovu repliku pogađajte jednom.

Taj mag dijaloga i veliki meštar demokratije sedam meseci tragao je za dobitnom formulom povratka razuma u srpsko društvo i evo, jutro nakon prvog pravog poraza njegove nasilne politike u Kosjeriću i Zaječaru, palo mu je na pamet da bi mogao da razgovara sa nekim. Ja ću mu ovde predložiti strateške pravce inicijalnih razgovora, pod hladom trešnje i u slast s jagodama.

Mogao bi da počne od svojih obolelih opričnika koji su preorali (a preorano ko kutlačom navrat nanos asfaltirali) Srbiju uzduž i popreko u pokušaju da ukradu i kupe koji glas više. Neka počne dijalog iz Kosjerića, tamo gde je u selima oko grada slao "uterivače glasova" mesec dana pre izbora, tamo gde je organizovao lažne posmatrače prevarnih izbora koji su kao izbornu nepravilnost navodili da se posmatrači Crte "ljube u dvorištu" izbornog mesta. U tom dijalogu mogao bi da naglasi neophodnost toga da ne budu hulje.

Onda bi mogao da pređe na dijalog sa policijom koja je sa dugim cevima paradirala ovim gradovima koji su imali nesreću da su im se desili izbori u nedelju. Mogao bi da im objasni da ti ljudi koji ih okružuju nisu pripadnici paramilitarnih organizacija nego njihovi politički oponentni i studenti koji ih podržavaju, tako da nema neposredne opasnosti od državnog udara. Njima bi mogao da objasni da puška koja se pojavi u prvom činu često opali do kraja drame, a nikome ne bi odgovaralo to opaljivanje sada, ponajmanje njima.

Onda neka pređe na dijalog sa svojim maloumnim medijima i zaposlenima u tim firmama. Njima bi mogao da kaže da svaki sledeći dan koji provedu u službi kriminalnom režimu i njih same približava robiji. Uvek je bolje, mogao bi da ih savetuje, da čovek robija zbog sopstvenih nedela i sopstvene koristi nego zbog tuđih.

Onda bi mogao da siđe sa balkona te zgrade koju je uzurpirao i spusti se do tog brloga u parku koji smo nekad zvali Pionirski. Tamo ga čekaju umne glave koje hoće da uče i biju. Njih bi mogao da dijalogizuje pozivom na nenasilnu komunikaciju. On najbolje zna kako se komunicira spuštenog garda. Neka samo bude oprezan, jer tamo ko je ušao uglavnom je polupan izlazio. Sramota bi bilo da neko išamara predsednika.

S kim bi još suveren mogao da prozbori koju? Mogao bi, recimo, sa svojim ministrom prosvete, čovekom koji je uspeo da dodatno pomogne u eskalaciji najveće krize obrazovanja u Srbiji, još od 1941. I sa popečiteljem od kase, koji je trenutno meta najmanje pet predistražnih postupaka, među kojima i jednog koji neobično smrdi po veleizdaji. I sa predsednikom njegovog SNS, čiji poslanici doživljavaju mentalne prolapse i danas na sednici Skupštine, tog tužnog spomenika mrtvim sprskim institucijama.

Eto, to su kandidati za dijalog u prvom krugu.

S kim suveren nema šta da priča? Sa studentima najpre: oni ljudi traže da država radi svoj posao, da pohapsi i procesuira odgovorne za pad nadstrešnice, da im dozvoli pravo na političko organizovanje, da biraju i budu birani na slobodnim izborima, i da im, konačno, te izbore da. Tu nema dijaloga, nego sprovođenja zakona.

Nema šta da priča ni sa profeosrima koje je kao drumski razbojnik orobio sramnim izmenama zakona, koje je njegov premijer, evo, izgleda spreman da povuče. Pošto premijera nemamo, pretpostavljam da je predsednik taj koji se odlučio da ustukne, ali malo prekasno čini mi se.

Konačno, nema mesta za njega ni u dijalogu o budućnosti ove zemlje. On, oronuli pater familijas koji više nema autoritet ni pred porodičnim kućnim ljubimcem, ne postoji u budućnosti Srbije. Ima još malo vremena da se posveti sebi, trešnjama i jagodama, a onda zna se - da odgovara za prošlost, zbog budućnosti.