Vojvoda od šipka: Piše Mihailo Jovićević

Kad sam ja bio mali, nar smo u Kotoru zvali šipak, rastao je i još raste, divalj, po livadama iznad moje kuće, jeli smo ga često i neumereno moj drug N. i ja kad bi se umorili od teranja lopte. Od njega se još pravi i jak sok ili sirup koji se pre konzumacije razblažuje. Mit kaže da je pun vitamina C. Da li je istina, nikad nisam proveravao.

***

Kad smo već i ovu godinu propustili da iskoristimo kako bismo otvorili široku debatu o bombardovanju SRJ 1999. godine, zločinima nad Albancima koji su mu prethodili i zločinima nad srpskim civilima, na silu mobilisanim mladim vojnicima, građanstvom, decom na kraju krajeva, koji su ostali iza njega, uradili su to studenti protestom izazvanim ne istorijskim nasleđem (ili makar ne samo njim), nego aktuelnim lopovlukom.

Zbilja, pokloniti zgradu Generalštaba, zdanje bremenito istorijom, porodici aktuelnog šefa SAD, cinizam je koji prevazilazi i radikale. Može li perverznije? Može: pomenuti američki gazda iz petnih žila se upinje da rasformira NATO, kojeg smatra parazitom koji vegetira od novca američkih poreskih obveznika. To smatra kad smatra javno. Kad smatra tajno, misli mu lutaju, ko zna zašto, bliže zidinama Kremlja. Pa da li je onda to, predaja Generalštaba, u radikalskom umu, čin veleizdaje ili patriotizma? Nacionalizam i ropska privrženost vođi donose nam ovakve i još jače paradokse skoro svakog dana. Od tih se paradoksa radikalski mozak cepa, i na kraju najgori deo (lažnog) postmodernizma trijumfuje i niveliše sve - i ljubav prema narodu i zemlji, i bol zbog zločina, i najodvratnije ratno profiterstvo u kojoj su porodica Tramp i predsednik Vučić, konačno, ujedinjeni: zemlja prvog je razorila Generalštab da bi ga na kraju otkupila, a druga zemlja je, za to vreme, ovog drugog nagradila stanom za uspešan mandat ministra propagande, za vreme kojeg je ubijen Slavko Ćuruvija.

Teško je ne biti nihilista pred licem ovako bolesnih okolnosti.

Studenti, međutim, evo četvrti mesec uspešno izbegavaju taj ponor, i dalje vide svrhu u svojim akcijama u cilju osvešćivanja ovog raspalog društva, i tu su mnogo veštiji i istrajniji od nas starijih. Međutim, i stariji pružaju svoj doprinos najbolje što znaju, a najbolje znaju da kao slobodni ljudi pokažu prstom na robove na ulicama, da im viču, da ih vređaju dok čuvaju štandove, da ih pogode jajima. Zvezdara, na kojoj stanujem danas i gde nema divljih šipaka, odjekuje od jutra do kasno uveče pištaljkama, vuvuzelama i landaranjem šerpi, u znak protesta protiv zna se čega. Sve to - i još stotine aktivnih protesta, manje ili više tenzičnih i obojenih modricama pendreka i batinaša - dovelo je našu nesrećnu vlast u stanje histerije, a zemlju, zbog njih takvih, na rub građanskog rata. Mi danas, zaista, živimo najopasnije dane u poslednjih 13 godina, a možda i duže, bar od Sablje. Po prestonici, ipak, na prvi pogled nećete videti ni strah ni uznemirenost kod građana koji pune kafiće, restorane, klubove. To je tako jer panika i konstantan strah ne mogu da traju u nedogled.

Hteo sam da kažem, apropo ove "krilatice" što je postala moto studentskih i građanskih protesta: možda strah nije promenio stranu, možda je strah prosto digao ruke od nas, kao što pametan čovek ne želi da priča sa budalom.

***

Ubedljivo najveći problem sa šipkom je kako ga konzumirati. Jer, da bi se došlo do slatkih grozdova (koji se u Boki zovu kokoti, jer su crveni kao kreste petlova, kokota) treba nekako pocepati koru koja je i tvrda i čvrsta. Oni iskusniji je zagrizu i otkinu deo, pa prstima raščepe kokote. N. i ja smo koristili lakši metod, pa smo šipak razbijali o oštar krš i tako pravili pukotine.

Najbolje se šipak otvara tako što se oštrim nožem zaseče po vrhu gde mu je nekad bio spoj sa drvetom, a koji nakon branja izgleda kao nekakva kruna. I guljenje te krune je mučan posao, a do samog je šipka, na kraju krajeva, koliko će to trajati i koliko oštećenja će da proizvede. Svi, međutim, vole kad ih bude što manje, jer plod ostaje čitav. Osim šipka, jer nijedan šipak još nije sam skinuo krunu.

Ali, kad do toga dođe, ništa se šipak više i ne pita.