0
Prvog dana oktobra, pre pune tri decenije, moja Mira i ja uselili smo se u staru kuću na našoj današnjoj adresi. Taj datum vremenom se preselio u ono „jednog dana ćemo se svemu tome smejati“, ali tada, sredinom devedesetih, bilo je veoma opasno šetati se gradom i uz mnogo manje količine neprežaljanih dojč maraka.
Sećam se da je bračni par penzionera iz Čačka, koji je svojoj ćerki kupio naš stan u Šumicama, na potpisivanje ugovora doneo pare ušivene u postave mantila, a da smo potom nas dvoje preko tadašnjeg Trga Marksa i Engelsa gotovo pretrčali do druge advokatske kancelarije, gde je ozvaničena kupoprodaja kuće na tri ara placa, nedaleko od okretnice tramvaja na linijama 5, 6, 7 i 14.
On je to možda zaboravio, ali dok se sve to događalo u kući je naš dragi prijatelj, moj kolega Boža Andrejić nadgledao iznošenje preostalih stvari prethodnih stanara, što je potrajalo do duboko u noć. Solidnu razliku para koju smo ostvarili ovom transakcijom uložili smo u adaptaciju kuće, tako da su se naše ćerke u nju uselile tek krajem novembra, tačnije za Majin 18. rođendan.
U međuvremenu su samo jednom došle da vide šta smo to mi pazarili i, deca k’o deca, grdno se razočarale i tadašnjim izgledom kuće i čitavim krajem. Da budem iskren, u tom periodu ni mi nismo mislili da ćemo jednog dana na istom mestu imati i kompletno renoviranu staru i novu kuću na dva sprata, još manje da će naša i okolne ulice vremenom postati „izuzetno povoljna lokacija“, posebno od kako je izgrađen „Aviv park“…
Izgradnju nove kuće u našem dvorištu počeli smo 1998. godine, što znamo jer smo na „prvoj ploči“ napravili žurku za Marinin ispraćaj na školovanje u Ameriku. Objekat smo legalizovali desetak godina kasnije, a konačno smo ga završili, postavljanjem fasade i ograde u proleće 2013. pred Milenino venčanje sa Kameronom i žurku za njihovu selidbu u Australiju…
PROČITAJTE JOŠ:
Što bi rek’o Arsen Dedić u onoj pesmi o Ines, “raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti”, ali „meni je ipak najdraži početak”. Zato smo juče sa mojim bratom Mićom i prijateljima koji se svega toga još sećaju u poznatom dušanovačkom restoranu “Stari bunar” svečano obeležili 30-godišnjicu preseljenja na Zvezdaru i početka najznačajnije faze u životu čitave naše porodice.
Jer tog smo dana dobili mesto na kome možemo da izgradimo dom!
* * *
Mnogi nisu u stanju da naprave razliku između kuće i doma. Dom ne čine velike prostorije, ni spratovi, ni skupi nameštaj. Dom čine jutarnje kafe, miris svežeg peciva, dečji žagor…
Dom je oživela kuća. Zato i nas dvoje, moja Mira i ja, od svih podataka vezanih za našu sadašnju adresu prvo istaknemo i još posebno naglasimo da je tu rođeno svih naših petoro unučića. Taša 2000, Pera i Ana 2008, Fića 2009 i Dunja tri godine kasnije.
Iz vokabulara sportskih novinara poznata je sintagma “bod velik kao kuća”. Postoje mnoge kuće koje su samo kuće, stoje na mapi grada, ali ne i na mapi života. Nove, lepe, ogromne kuće, ali zamračenih prozora, iz kojih se ne čuje muzika, niti se iz dvorišta širi miris roštilja…
Na takve zgrade ne mislimo kad nekome kažemo “gde si kućo”… Tu vrstu prisnosti i poštovanja ovekovečio je pre još malo pa pola veka Slavko Štimac kao Pera Trta u prvom filmu Gorana Markovića “Specijalno vaspitanje”, onim čuvenim “Violeta, kućo stara”…
* * *
Neko je rekao da svaka kuća sanja o tome da postane dom, a da svaka žena živi za to da od kuće napravi dom. I da samo žena to može. Kako kaže stara poslovica “kuća nije nad zemljom, već nad ženom”.
Zato je ovo prilika da javno čestitam mojoj supruzi na tom više nego uspelom poduhvatu. Bez obzira što su nam se ćerke i unuci rasuli po belom svetu, bez obzira što sve u svemu nismo imali sreće sa zetovima pod istim krovom, ona je svima nama stvorila mesto gde pripadamo i koje osećamo kao svoje najsigurnije mesto.
Mogao sam da joj to kažem i lično, ali ona je veći deo našeg jubileja provela farbajući cevi za grejanje. Kaže “moram, u četvrtak mi počinje sezona”…
