Venčao sam se sa svojim partnerom u Francuskoj: Srbija naš brak ne priznaje, ali priznaje gej brakove stranih diplomata usred Beograda

Za nas je ovo venčanje bila formalna stvar. Ljubav dvoje ljudi ne određuje nikakav papir i on je suštinski nevažan na nekom dubljem nivou. Ono zbog čega je važan jeste priznanje naših ljudskih i građanskih prava i obaveza. Mogućnost da živimo zajedno, stičemo imovinu, dižemo kredite, nasleđujemo imovinu, posećujemo jedan drugoga u bolnici i imamo zajedničko zdravrstveno osiguranje.

Matičarka koja nas je venčala u opštini je bila jako vesela i srećna. Imala je širok osmeh na licu, bez glupavih pitanja nam je dala papire koje smo trebali da potpišemo i onda nas proglasila zvanično venčanima. Proslavimo smo u lokalnom kafiću u Strazburu, napili se do podneva, a onda nastavili sa svojim životima kao što je bilo i do sada. Mi smo bili par i porodica i pre tog venčanja.

Rečeno nam je da je naša zajednica priznata u Francuskoj i Evropskoj Uniji, ali da u Srbiji naš brak ne važi. Nisam siguran kako se osećam po tom pitanju. Ne planiram da više živim u Srbiji. Kao novinar i aktivista, šta god ko mislio i šta god ko rekao, trudio sam se da zemlju u kojoj sam rođen i u kojoj sam živeo učinim boljom za sebe, svoju porodicu i celo društvo generalno. Međutim, dođe trenutak kada shvatite da su neke borbe možda uzaludne i da je zaista džabe to što ja volim svoju zemlju kada ona ne voli mene.

Zakon o istopolnim zajednicama u Srbiji je sakriven u nekoj dubokoj fioci i dve godine nakon što je trebalo da se nađe na dnevno redu rasprave u Nardonoj Skupštini. Srbija, za nekoga majka, za većinu svojih građana maćeha, izabrala je me otera preko svojih granica - kao i 60 hiljada drugih mladih ljudi koji je godišnje u proseku napuste, ne zato što su LGBT, nego zato što beže trbuhom za kruhom. Ima u toj brojci i veliki broj onih koji su pripadici LGBT zajednice, a koji će sada, baš kao i ja, porez plaćati Francuskoj. Svoju platu trošiti u francuskim prodavicama, bacati smeće u francuskim kontejnerima, radovati se, smejati se, piti, družiti se, odlaziti u bioskop, raditi sve one prelepe životne stvari koje svi radimo - ali van Srbije. Ja to biram da vidim ovako, Srbija je izgubila nas, a ne mi nju. Malo je treba biti sramota, ali u ovom trenutku, nisam siguran da ima obraz.

Ovo kažem i zbog toga što, sa licemernom vlašću kakvu ima, na čijem je čelu i do skoro premijerka Srbije Ana Brnabić, autovana lezbejka sa svojom cimerkom i njenim detetom - jer ih nikakav zakon u Srbiji ne priznaje kao porodicu, Srbija vrlo neguje i poštuje, na primer, istopolne partnere stranih diplomata koji žive u Srbiji. Da. Srbija se s poštovanjem obraća gejevima i lezbejkama iz drugih zemalja, iz diplomatskih krugova, koji sa svojim istopolnim partnerima i partnerkama dolaze da žive u Beograd na po par godina.

Zamislite taj paradoks? I ja sam bio u šoku.

Uvek ću voleti svoju zemlju i rado ću joj se vratiti, u posetu. Tada mi verovatno neće smetati bezakonje, prljavština, primitivizam i ludilo. Nasmejaću se s vremena na vreme dok sam tu na par dana mesečno. Makron, predsednik Francuske, ovde je prava retkost. Tek ga nekada kada danima "pretrčavate" kanale vidite na TV-u, iako su u toku Evropski izbori.

Pripadnici LGBT zajednice će nastaviti da žive zajedno i u Srbiji. Nikada neće biti u strejt brakovima. Nastaviće da postoje vidljivi za sve nas, svakog dana, svakog sekunda na svakom mestu. Jedina stvar koja ih ne vidi je Zakon. Za sada, a valjda će se i to uskoro promeniti. Do tada, au revoir Serbie, ta belle maison est loin! Nisi ekonomski tigar, nisi ni tigar, pokosili su te svi u regionu, u svakom mogućem smislu.

Pored Crne Gore i Hrvatske, Kosovo je takođe na dobrom putu da promeni svoj Ustav i promeni definiciju braka kako bi omogućilo istopolno partnerstvo. Razmislite o tome danas dok srbujete ispred televizora pa pljunete na ulicu ispred zgrade.

https://www.youtube.com/watch?v=iUmG-wrrpJ4