0
"Odlučio sam da ne budem deo takve atmosfere i da ne želim, ni sebe, ni svoju porodicu, da izlažem daljim neprijatnostima". Nije ovo deo izjave kakvog opozicionog političara, ovdašnjeg lešinara, niti je ovo napisao koji strani plaćenik, tajkunov novinar, a još dalje neko od domaćih izdajnika, saradnika stranih ambasada, koji Srbiju žele da ratosiljaju zlatnog doba, opljačkaju je i opustoše. Ovo je rečenica jednog od najboljih evropskih košarkaša Nikole Mirotića, kojom je stavio tačku na višenedeljne prognoze da bi karijeru mogao da nastavi u Partizanu.
Ukoliko u potpunosti stavimo po strani sve transfere crveno i crno-belih, iznose, finansije i ništa od navedenog ne dovedemo u pitanje, već samo u razmatranje uzmemo situaciju u kojoj jedan svetski putnik, u dogovoru sa najboljim trenerom svih vremena, želi da zaduži dres jednog kluba u Beogradu, glavnom gradu nam i sve to padne u vodu zbog atmosfere u društvu i narodu, kao i pretnji, nije li to indikator da sa nama zaista nešto nije u redu? I da je naše ludilo posmatrano sa strane više nego očigledno? Ne gledajući ko za koga navija, što u ovom slučaju uopšte nije važno, već fenomenološki uočavajući šta nam je čovek, koji svoju ljubav prema ovom narodu nikad nije krio, koji se kao humanitarac više puta dokazao, dakle, kada uočimo šta nam je on rekao, postoje samo dve reakcije: stid ili bes. Ukoliko svako od nas reaguje prvim osećanjem, možda i ima neke nade, ukoliko se uđe u bes i vređanje, jasno je zbog čega je toliko očigledno. A očigledno je.
Narod totalno sluđen, osiromašen duhom i moralno opustošen, koji je posle decenije čak i utrnuo na određena društvena dešavanja, iz apatije podigle su neviđene i neslućene nesreće i tragedije. No, nije otvaranje očiju iz duboke kome bilo dovoljno da pacijent prohoda. Da bi stao na noge, potrebno je vreme i upornost, kao i neskrivena dobra volja. Da je isti taj pacijent, potpuno pomeo s umom, moglo se videti u prethodnih par meseci, samo na primeru sumanutih ideja, očekivanja, predloga i svega što je išlo uz veliko opštenarodno nezadovoljstvo. Konfuzni i podložni manipulaciji, u svim sferama života uspeli smo da se zavadimo sa svima, pa i nama samima. Niko nama drugi ni ne treba. Mržnja koja klija u ovom kolektivu dobrano je zalivana, a krčene su sve lepe vrednosti, svi lepi osećaji i sva dobra osećanja. Negovan je samo prezir, zavist, gordost i sve ono što nas je dovelo tu gde jesmo.
Nema ga taj majčin sin koji ne može reći da mu nije jasno odakle, kako i na koji način je punjen i filovan besom. Svakodnevno mu je skretana pažnja da su svi protiv njega i da ga mrzi ceo svet. Celodnevno je slušao da hoće da ga unište. Iz jutra u jutro budio se sa novim upozorenjem sa naslovnica da je kraj blizu i da mu svi rade o glavi. Ubeđivan je da nema mnogo izbora u životu – važnije je da mrzi onog drugog, nego sebe da voli. To je sistem koji je ovde napravljen i koji savršeno radi. Tako da izjave u kojima se tvrdi da sistem nije zakazao apsolutno stoje. Sistem je odlično funkcionisao sve godine iza nas. U toj i takvoj atmosferi ni ne čudi što se seme mržnje lako sejalo običnim saopštenjima, izjavama i otrovnim strelicama među dva najveća kluba u našoj zemlji.
Kako na tom polju, tako i na svakom drugom – na poslu, na ulici, u kućama, gde god je moglo da se baci seme razdora, bačeno je, a posledice tog korova gledamo svakodnevno. Iako je deo društva ustao da pokaže da je to neizdrživo i među te ljude je bačeno isto seme. Koliko god se dičili da nisu isti, da su svesni i drugačiji, primilo se i tu. Pogledajte samo količinu malicioznih međusobnih komentara, upiranja prstom jednih u druge, napada na slobodne medije od strane onih koji se jedino tamo i vide, koji jedino te medije i prate. Nije zlo nigde drugo do u nama. Dok ne krenemo u sebi da ga krčimo – džabe šetamo i nečemu se nadamo. A mogli bismo početi onda kada nam jedan košarkaš, bez ikakove loše namere, niti koristi jednostavno i prosto kaže: neću da budem deo toga. Zbog čega smo mi onda pristali da to budemo?