2
Piše mi unuk da ga je na putu „Miloš Veliki“ privela kineska policija. Nije imao da plati putarinu, zapravo imao je dinare, a Kinezi primaju samo juane. Pismo je iz 2041. a „Miloša“ su preuzeli na ime duga koji Srbija ne može da plaća. Nama je od vlasništva ostala samo obaveza da održavamo auto-put.
Čini li vam, se ovaj „povratak u budućnost“ realnim? Možda se naša pozicija može i drugačije ilustrovati, ali suština je da će Vučićeve dugove vraćati naši unici, praunuci… baš kao što i mi danas plaćamo ono što je zadužio Josip Broz.
Čitam u medijima bliskim vlastima da u junu „ponovo dospevaju Titovi dugovi“. Narednih 20 godina treba da otplatimo 1,7 milijardi evra jugoslovenskog kredita, a samo u ovoj godini na naplatu stiže oko 242 miliona evra. Drugim rečima sve što je neko nekada pozajmljivao u naše ime uvek dođe na naplatu.
Vest o dospeću Titovih dugova je sugestivno plasirana i može se tumačiti kao neka obaveza koja nam je nametnuta. Eto mi baš i nemamo veze sa tim, ali moramo da vraćamo. Neće biti, sav taj novac je utrošen ovde i iz današnje vizure gotovo da nije bilo rasipanja.
Zamišljam naslove kada za njih dođe vreme: „Za Vučićeve kamate dajemo milijardu“, „Stiže još jedan Vučićev kredit“, „Gde je potrošen toliki novac“, „Penzije pojeli dugovi“…
Na šta smo mi spiskali 14 milijardi evra za koliko su nas naprednjaci do sada zadužili. Na puteve i pruge čija je cena vrlo upitna. Na subvencije koje su neupitni promašaj. Navešću samo jedan primer – čuvena hemijska kompanija koja posluje na nekoliko lokacija u Srbiji dobila je desetine miliona „podsticaja“, a da ih zapravo nije ni tražila. Ali Super Hik voli da pomaže bogate.
Ili, na primer, gradnja Srpske kuće u Podgorici. Srbija je uložila 3,4 miliona evra u objekat koji je postao akcionarsko društvo, čiji su akcionari tamošnji političari. Ili najavljena gradnja aerodroma u Trebinju. To će građane Srbije prema najavama koštati 50 miliona evra. A Beograd nema železničku stanicu.
Kad Vučićevi zajmovi stignu na naplatu neko će se prisetiti i gluposti iz vremena korone. Sto evra za svakoga, pa 30 + 30, pa 3.000 po vakcinisanom. Potom enormnih količina vakcina sa kojima ne znamo šta ćemo. Delimo i kapom i šakom, molimo komšije da dođu da se vakcinišu.
Namerno nabrajam besmislice koje ne doprinose rastu proizvodnje, zapošljavanju… onome što bi moglo da servisira zaduživanje. Zaista ima li iko u državi da izađe i kaže – ove milijarde smo utrošili za to i to, toliko i toliko. Nema i neće ga biti, zato što je ogromni deo tog novca završio u privatnim džepovima. Ako kažem, najmanje polovina malo sam rekao.
Evo vam primera velikog Vučićevog prijatelja. Došao je niotkuda, obrazovanje nikakvo i on odjednom ima imperiju, vlasništvo u firmama koje dobijaju poslove na tobož tenderima. Snabdeva državu IT opremom. „Njegovi“ su izračunali da je dobar 670 miliona evra. Nije teško proceniti koliko je od onih 14 milijardi zaduženja otišlo tom „bizmismenu“.
A koliko ima takvih koji su od 2012. napravili imperije. E to će naši unuci vraćati.
Dug je zao drug, naš je oko 28 milijardi evra. Te priče da nismo prešli ovoliko ili onoliko procenata od BDP samo služe za zamajavanje. Prevedite sve na jednu porodicu koja, na primer, ima primanja 80 hiljada a daje mesečno za kredite polovinu novca. Kako ta familija živi?
No da se vratimo na početak teksta, na svaki Titov evro duga decenijama ćemo vraćati i 8,2 Vučićeva, ali ne treba sumnjati da će poglavica tu cifru značajno uvećati. Na nos će nam izaći, ko bude imao nos.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
