Ti si, ćero, tatin sin: Piše Ivan Mrđen

Prva nosi datum 27. septembar 1973. i potpisana je sa Š. N. („Škola Novosti“), kojom je javnost obaveštena da se u prodavnici „Jugoplastike“ na Zelenom vencu mogu kupiti „kvalitetne jesenje vetrovke u više pastelnih boja po ceni od 120 dinara“, što je moj debi u novinama u kojima ću provesti narednih pet i po godina. I uopšte u novinarstvu...

Druga je objavljena 20. aprila 2004. i potpisana sa M. I. M. (Marina Ivanova Mrđen), ima pet puta više karaktera i praktično je više nego koncizan izveštaj kako je dan ranije u Narodnom pozorištu obeležen Međunarodni dan igre. Time je Mirina i moja najmlađa ćerka započela svojih pet i po godina u istim novinama...

Sad kad više nema „Jugoplastike“, ni u Splitu ni u ružnom prolazu u centru Beograda, kad je Narodno pozorište ozbiljno uzdrmano nezadovoljstvom ansambla i svih zaposlenih zbog loše i bahate uprave, a festival igre kompromitovan personom koja se pre sedam godina uslikala „kupujući karte za metro“... te naše uspomene na neke bolje dane i neke mnogo, mnogo bolje „Večernje novosti“ još nekako odolevaju, ako ništa drugo da povremeno i ja ponosno kažem ono „ti si, ćero, tatin sin“.

Ponekad napravim neku vrstu svog „subotnjeg kulturnog dodatka“, pa bih u tom smislu preporučio ljubiteljima likovne umetnosti da već ovog vikenda ili tokom narednih decembarskih dana pogledaju dve izložbe slika u dva reprezentativna gradska prostora.

Prvo je u Kući kralja Petra (Vase Pelagića 40, nedaleko od manastira Vavedenje) otvorena izložba radova slikarke, modne dizajnerke i esejistkinje Nataše Krstić (rođene 1972. u Beogradu, diplomirala slikarstvo 1997. na Fakultetu likovnih umetnosti), čiji naslov „Priroda i femina“ upućuje na zaključak koji je sjajno uobličila koleginica Ljubica Jelisavac Katić:

„Retrospektivnu izložbu Nataše Krstić čine celina posvećena prirodi i deo opusa, delom autoportretski, koji tretira identitet savremene žene, žene čiji je duh neodvojiv od duha grada u kojem živi i grada koji voli.“

Nekoliko dana kasnije u Domu Jevrema Grujića (Svetogorska 17, nedaleko od Ateljea 212) javnosti je predstavljen deo šest decenija dugog slikarskog opusa Nebojše Krstića (rođen 1946. u Nišu, diplomirao 1970. na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu), čije su osnovne odlike „slobodan potez, sofisticiranost, ravnoteža i poetičnost“, što sam, priznajem, prepisao iz kataloga:

„Aktuelnost ovih apstrakcija nije samo u visokim likovnim vrednostima i u upozorenju da one ne smeju nestati, nego i u ekološkoj borbi koje ovo slikarstvo valorizuje“, tim rečima je potvrđeno i nešto što su svi Nebojšini prijatelji dobro razumeli, znajući ga kao velikog zaljubljenika u prirodu, posebno Dunav i Kopaonik.

Tekst je napisala Nataša Krstić, dodajući još jedan važan momenat činjenici da se u Beogradu upravo događa nešto više nego nesvakidašnje, da u istom periodu svoje radove izlažu dva člana iste porodice, u ovom slučaju ćerka i otac.

Vinston Čerčil je govorio da „tajna uspeha u životu nije da čovek radi ono što voli, već da voli ono što radi“. To se na svoj način oseća u obe predstave ovog likovnog festivala porodice Krstić, zbog čega i moj prijatelj Nebojša može da ponosno kaže ono „ti si, ćero, tatin sin“!