Piše Ivan Mrđen: Obnova spomenika porodici Vasić (2. deo)

U međuvremenu je, u 28. godini, poginuo njegov brat Miki, a potom je umro i Lale, ne dočekavši četrdesetu. Njihova majka Ljubica je tu tugovala i samovala do pre tri godine. Kad majstori ‘zakrpe’ taj stub nestaće i poslednji vidljiv trag da je tu godinama živela jedna sjajna porodica.“

Kad se u sredu 20. maja 2020. godine navršilo sedam punih decenija od kako je u Beogradu rođen Miodrag Lale Vasić, ja sam pokušao da tih nekoliko rečenica nekako dopunim, ne toliko činjenicama koliko prebiranjima po sopstvenim sećanjima na našu bezbrižnu i prepunu velikih očekivanja zajedničku mladost. U kojoj je Lale bio više nego prisutan…

Sa njim je sve bilo veselije i zabavnije, duhovit i šarmantan umeo je da okupi i podstakne ljude, ponekad i na mladalačke gluposti, ali kako bismo drukčije pamtili kartanja u našem „klubu“ (preuređenoj vešernici u podrumu zgrade u Ulici Draže Pavlovića), letovanja u Baškoj Vodi i Trpnju na Pelješcu, prve pijanke u „Moravi“, „Gružanki“, „Ceru“, i „Vidincu“ (sve u krugu od trista metara), kasnije u „Londonu“ i Aero-klubu, igranke na Mašincu i klizanje na „Tašu“, jednu nezaboravnu matursku proslavu na Paliću, odlaske na Partizanove utakmice u Novi Sad i Ofkove u Zrenjanin, „upadanja“ na stadione, falsifikovanje propusnica za prvi FEST, nekoliko putovanja u Sarajevo, jednom i za doček Nove godine, moju gotovo kliničku smrt posle celodnevnog bazanja na prvom Sajmu alkoholnih pića u „Skenderiji“, lude noći u „Skadarliji“ kad bi nam Sarajlije uzvratile posetu…

Pamtim i njegovo „lep ti je ovaj stan, ali šteta što ne možeš da koristiš klozet, jer je stalno u stanici“ (kad sam živeo u starom poštanskom vagonu na Banovom brdu), nekoliko mojih pesama i mnogo pisama koje sam nekim devojkama ja napisao a on samo potpisao…

***

Vasići su za to vreme bili više nego dobrostojeća porodica. Otac Jovan pukovnik u penziji, majka Ljubica sa činom majora, penzionisana kao funkcioner Opštine Vračar, trosoban stan u centru grada, videndica u Rogoznici… Oba sina diplomirani inženjeri (Miki na Mašinskom, Lale na Tehnološkom), odrasli sa decom iz sličnog statusnog miljea… Iz moje sirotinjske, čukaričke vizure bilo je trenutaka kad sam im zbog svega toga zavideo, ali mi se ta razlika, nikad nije činila nepremostivom, jer sam čvrsto verovao, takvo je bilo vreme i tako su me vaspitali, da svojim znanjem i radom mogu sebi i svojoj porodici da priuštim baš takav, srećan, miran i lagodan život.

Od starijih Vasića sam naučio i ponešto o poštenju i moralu, jer početkom sedamdesetih nisu dozvolili da Lale besplatno otputuje u Pariz, na ime prve nagrade na konkursu Uneskoa za literarne radove studenata, jer sam nagrađenu priču takođe ja napisao a on samo potpisao…

Tetka Ljubica, kako smo je svi zvali, poklonila nam je, kad smo je moja Mira i ja poslednji put posetili u stanu u Proleterskih brigada, jednu grafiku Vlade Veličkovića. „Da imate uspomenu na moje sinove“, rekla je tiho, bez suza kojih više nije ni mogla da ima.

***

U već pomenuti vagon na Banovom brdu je u septembru 1974. došla gospođica Mirjana Gligić, da bi ubrzo postala gospođa Mrđen. Ostalo je ovekovečeno da su na Mirino i moje venčanje došla oba brata Vasića plus naš prijatelj Malik Hadžiomerović iz Sarajeva…

Njih dvojica su i na kolektivnoj fotografiji posle venčanja Spomenke devojačko Svirčev i Branka Arbutine zvanog Albanac 23. decembra 1973. godine, na kome je Lale bio mladoženjin kum.

Trebalo je da ja budem kum na Laletovom venčanju, po davnom „trojnom paktu“ iz stare kafane „Takovo“ kod Botaničke bašte (Lale Albanacu, on meni, ja Laletu), ali smo odradili samo prva dva čina, naišlo neko vreme kad smo ga sve manje viđali, možda i zbog toga što je Lale dugo izbegavao „ludi kamen“, a mi ga, kao već porodični ljudi stalno podsećali na to…

A i ponelo ga malo društvo iz savezne policije, putovanja sa visokim delegacijama po svetu, druženja sa nekim poznatim i popularnim pevačima… Nisam mu zamerio ni kad sam čuo da je konačno uplovio u bračnu luku sa Majom, koja je kasnije imala zapaženu karijeru u politici, pa je posle petooktobarskih promena u Srbiji bila i generalni sekretar Vlade Srbije…

***

Na tiho i postepeno udaljavanje dosta je uticalo što smo mu svi mi, njegovi drugari iz mladosti, pomalo zamerali jer se nije oženio našom drugaricom Miricom… Mada je i ona sama doprinela takvom kraju njihove višegodišnje romanse, jer je olako prelazila preko svega, ponekad prihvatajući i logiku „da li ti više veruješ svojim očima nego meni“…

Mirjana Trninić zvana Mirica kasnije se udala za televizijskog snimatelja Branu Jovanovića, u gradskim krugovima poznatijeg kao sina glumice Mire Banjac, da bi se potom skrasila uz kolegu sa posla u Beogradskom pamučnom kombinatu Miška Eslanija, ali je za priču o braći Vasić uvek bila veoma raspoložena. Ona se svojih “ludih godina” priseća bez gorčine i preterane nostalgičnosti, jednostavno kaže “bilo je lepo dok je trajalo i to nam niko ne može oduzeti”.

U tom smislu od nje sam dobio nekoliko fotografija sa zajedničkog letovanja u Bolu na Braču, sa koga su i slike koje su mi poslali Mikijevi drugari Zoran Janković Zoća i Stevan Gvozdenov zvani Čokac.

Iz Miricinog herbarijuma uspomena su i slike sa Kalemegdana, gde su se jedno popodne ludirali Lale, Miki, Mikijeva tadašnja devojka Renata i ona…

“Mikijevi drugari nekako nisu voleli Renatu, stalno im se činilo da ga ona odvlači od društva i da pored nje on više nije isti kakav je bio. Meni se, s druge strane, ona veoma dopala, možda je na neki način naslućivala da nas obe čeka slična sudbina da budemo odbačene od Vasića… Mada je najbliže istini da se Miki, posle nekoliko neuspešnih veza, uz nju smirio i počeo da živi neki drukčiji život, posebno kad su dobili ćerku Milenu i zbog njegovog posla se preselili u Novi Sad”, nisam baš siguran da sam od reči do reči zapamtio Miricine reči, ali nešto o svemu tome svakako govore i fotografije koje mi je pripremila.

U trećem nastavku: Pogibija Mikija Vasića, 20. novembra 1976.