Robotska politika: U predizbornu kampanju predsednik Srbije uključio i humanoidne mašine

Najlogičnije je bilo da nastavak bude u Šapcu čiji vašar je ovekovečen u pesmi, pa zašto ne bi bio i u politici Vučićevog cirkuskog opsenarstva. I tamo su ga, na otvaranju kineske fabrike humanoidnih robota, dočekali ti njegovi, sada već, stari poznanici, opet obučeni u srpsku narodnu nošnju i sa šajkačama na metalnim glavudžama i poručili mu da Srbija ide napred. Takoreći srlja.

Bez nepredvidivosti

Kao i Vučić, uostalom. Umesto da ostane u krugu kineske fabrike, među robotima, dakle u sigurnom okruženju, gde je sve predvidljivo i organizovano, on se uputio u Užice na sklizak ercovski teren. Istina i tamo su ga dočekali naprednoidni roboti, od krvi i mesa, skupljeni s koca i konopca, koje, za potrebe do sada neviđene kampanje, voza autobusima po Srbiji i sve bi bilo u redu da se, nekim čudom, tu nisu zatekli i originalni i neprogramirani Užičani koji odbijaju da se uhvate u njegovo kolo.

I umesto - napred, poručili mu - nazad, prethodno oblepivši grad sa njegovom siluetom iznad koje je pisalo „nepoželjan“. Svejedno, Vučić je svoju tačku odigrao, računajući da će, kad izbori dođu, ove neposlušne i nekooperativne Užičane, zameniti nekim dobrim i lojalnim prekodrinskim „užičanima“ ili će mu ih proizvesti kineski prijatelji u kompaniji Minth.

Uvodeći robote u kampanju Vučić je trasirao put poželjnog , takoreći idealnog, političkog inženjeringa u kojem više ništa neće i ne sme biti prepušteno slučaju ili spontanosti i gde će faktor nepredvidivosti biti sveden na najmanju moguću meru, ako je moguće – anuliran.

Zato ovo što radi sa robotima, čija prethodnica je bilo fantaziranje o letećim automobilima, nije nikakva kampanja za navodnu sajber budućnost zemlje u kojoj trećina glavnog grada nema kanalizaciju, veliki broj gradova i sela nema vodu, a čučavci su još uvek toaletni zaštitni znak brojnih škola.

Generalna proba budućnosti u kojoj niko neće da misli

To je, zapravo, generalna proba politički podesive budućnosti u kojoj više niko neće morati ništa da misli – biće dovoljno samo da bude adekvatno programiran. U njenom predvorju odigrava se perverzna inverzija u kojoj ono što bi trebalo da rade ljudi – demonstriraju roboti, dok će ulogu te hardversko-softverske skalamerije koja funkcioniše po zadatoj komandi preuzeti ljudi. To jest, glasači, jer je to jedini oblik ljudskog života koji Vučića i njegovu kamarilu zanima.

Tako roboti igraju kolo, a, videsmo u subotu, i fudbal - doduše malo traljavo, verovatno kako bi golman Vučić mogao da mu odbrani penal, stranački iznogudi odobravajuće klimaju glavom, sinhronizovani novinari pitaju zacrtana pitanja, televizije emituju isti, unificirani, program svaki dan. Menja se samo mesto, a statisti su isti – baždareni da istovremeno mogu biti i Užičani i Pribojci i Valjevci i Vranjanci, sutra i Beograđani.., zavisno gde je određenog dana Usrećitelj odlučio da donese bolju budućnost, a odnese ili uništi sadašnjost.

I kada smo pomislili da je politička kampanja u Srbiji već dostigla vrhunac apsurda, vlast je odlučila da nas razuveri i da na tom planu može jače, brže i luđe. Stigli su roboti. Doduše, donekle i očekivano, jer šta bi drugo moglo da predstavlja savršenu sliku ovdašnjeg političkog života nego mašina koja nema dilemu, sumnju, pitanje i, što je najvažnije, nema mogućnost da kaže: „Ljudi, ovo nema nikakvog smisla.“

Robotu kažeš: kreni - on krene. Kažeš: stani - on stane. Kažeš igraj – on igra. Kažeš: ponovi poruku, on je ponovi. Kažeš: nasmeši se dok se oko tebe raspada zdrav razum, on se iskezi. Ukratko, idealan učesnik političke kampanje.

U tandemu sa njima nastupa Vučić, koji je odavno shvatio da je u savremenoj politici najvažnije ostaviti utisak da se nešto neprekidno događa i novim utiscima zatrpavati stare kada se, ne daj bože, pomoli avet očekivanja konkretnog rezultata i zatraži ispunjenje prosutih obećanja.

Avioni, kamioni, investicije, pribojski „mercedes“ i beogradski metro, gondola od Kalemegdana do Ušća, fabrike čipova, svakonedeljne vizite građana, brza pruga do Niša, dečja bolnica u Tiršovoj do 2022, rasvetljavanje ubistva Olivera Ivanovića, spremni za EU 2019, spomenik Đinđiću, pola miliona kineskih turista... novo obećanje starog obećanja i tako redom, samo nek kamere rade, nek se etar puni, nek se sve to sliva u mozgove građana do njihove potpune sluđenosti.

Savršena politička koreografija

Zavodljiva laž je lepša od istine, televizijska slika je važnija od stvarnosti. Ako kamera snima robota kako izgovara dobrodošlicu predsedniku, onda je to tehnološki napredak. Ako roboti igraju narodno kolo , onda je to spoj tradicije i budućnosti. Važno je da izgleda kao da je stigla budućnost.

A možda je budućnost zaista stigla, samo što nije stigla onako I onakva kakvu smo očekivali. Nije došla da nas oslobodi , nego da nas dodatno zarobi. Nije došla da se u njoj postavljaju pitanja i legitimno traže odgovori, nego da se u njoj izvršavaju komande. Nije došla da građani u njoj misle, nego da slušaju.

I tu roboti postaju mnogo više od tehnološke atrakcije. Oni bivaju savršena politička scenografija i prototip najzahvalnijih podanika i statista kampanje u kojoj će svaki učesnik funkcionisati po unapred instaliranom programu. Jedan govori: „Nikad jače, brže bolje“.

Drugi trabunja o „istorijskom uspehu“. Treći papagajski ponavlja „Mir i stabilnost.“ Ako je nešto i nestabilno, četvrti će objasniti da je to zato što neprijatelji svih boja i profila rade protiv nas. Peti će se zahvaljivati predsedniku. Šesti će aplaudirati. Sedmi će vikati „Aco, Srbine“.

Osmi će aplaudirati još glasnije i posvećenije. I tako nastaje savršena politička koreografija u kojoj nema improvizacije, nema neprijatnih i nenaručenih pitanja, dakle nema ni problema.

Primamljivost laži

Čak i kada negde zaliči da neko razmišlja, postoji velika verovatnoća da je to samo animacija nesmotreno učitana u poslednjem ažuriranju softvera.

Zato je prizor robota koji igraju zapravo gotovo poetski. Oni igraju zato što su tako programirani. Politički aparat igra zato što je tako organizovan. Publika igra po zadatoj predstavi. Televizija sve to prenosi kao autentični događaj, iako on to nije. A onda, jelte, svi zajedno treba da zaključimo da živimo u budućnosti.

Možda i živimo, ali u kakvoj? Živimo u onoj gde priča o robotima nije priča o tehnologiji, nego o politici koja je ostala bez stvarnih ljudi. Izgubivši i poslednju vezu sa njima, Vučić se u plasiranju političkih poruka - tog kolopleta laži, manipulacija i fantazija - sada oslanja na algoritam kako bi, uz primamljivost koju svaka laž, naročito ona politička, sa sobom nosi, te poruke zvučale i uverljivo.

Problem je što nijedan algoritam do sada nije uspeo da od laži i propagande napravi istinu. On može da proizvede buku za opseniti, ali ne može podršku. Može da plasira privid saglasnosti, ali ne i stvarnu saglasnost. Kada vlast krene da se oslanja na robote, to nije više demonstracija tehnološkog napretka i vizionarstva, to je priznanje političke nemoći.

Problem sa narodom je što se, uprkos svim naporima i željama, on ne programira nego pridobija. Vučić za to više nema ni načina ni ubedljivih argumenata i svestan je da simulacija podrške može biti motivišuća injekcija kratkog dejstva, ali je na terenu političke realnosti ništavna. I zato on u svakodnevnim istraživanjima više i ne meri stepen autentične podrške. Meri koliko je živih i stvarnih ljudi ostalo da veruje u njegove predstave.