Batina je oduvek imala dva kraja: Piše Ranko Pivljanin

Na stranu burazersko poslovanje, namešteni tenderi i korupcija kakvu Evropa do sada nije videla. Na stranu nesposobni kadrovi. Na stranu i veleizdaja Kosova i Metohije. Na stranu mafijaški obračuni i ubistva u prisustvu vlasti. Na stranu tone marihuane, što upakovane, što u uzgoju. Na stranu kokain u ambasadi države. Na stranu strašni egzodus građana Srbije od kojih je više od pola miliona za ovih 14 godina naprednjačke vlasti odavde pobeglo. Na stranu primitivizam, prostakluk i opšta sramota. Na stranu zapaljiva parapatriotska retorika kojom se pabirče jeftini, sitni i bedni predizborni poeni, a pravi ogromna šteta našem narodu koji živi u susednim državama.

Malo je zla koje ste i njima i drugim narodima naneli tokom devedesetih godina prošlog veka, nego biste četiri decenije kasnije još malo da dosolite i vaskrsnete aveti mržnje i netrpeljivosti. Onoj ustašiji što aveta Kninom, žedna „krvi četnika“, vi dodajete „municiju“ za njihovo bestijalno orgijanje i podgrevate njihovu iracionalnu i zdravom razumu nerazumljivu mržnju.

Na stranu još hiljadu stvari, ali ogoljeno i brutalno nasilje koje ovaj režim generiše u svom neumitnom odlasku, udarajući topuzinom i levo i desno niti je za potcenjivanje, niti za guranje pod tepih, ali ni za oprost.

Ne bih da parafraziram onu disleksičnu „lača mati“ bravuru nemušte Ane Brnabić, ali bih se, posle svega što se u Srbiji događa više od godinu i po dana na mestu glavnih protagonista režima i izvođača njihovih prljavih radova, debelo zamislio upravo nad tom izrekom i razmotrio sve njene konsekvence.

Vi bijete našu decu koja po ulicama i trgovima traže pravdu koju ste ukinuli i prisvojili samo za sebe. Vaši razbojnici lome vilicu studentkinji, a vi ih proglašavate za heroje i abolirate. Ludaci, zadojeni otrovom mržnje i besa iz medijskih septičkih jama i ispranih mozgova, nasrću na istu tu mladost i starce automobilima, bacaju ih na haube i gaze ih.

Kriminalci sa zavidnim zatvorskim stažom, koji „bivakuju“ ispod prozora i terasa Predsedništva, izlaze iz tog tora i napadaju novinarske ekipe i razbijaju kamere. Nabildovani kratkovrati crnokošuljaši i kapuljaši „ugone“ red po izbornim mestima. Životinje u policijskim uniformama, ljagajući i tu uniformu i časne kolege, monstruozno se iživljavaju nad valjevskim tinejdžerom koji nemoćno leži na asfaltu, udarajući ga bez ikakve potrebe. I, još uvek, bez ikakvih konsekvenci.

Pre nekoliko dana su razbojnici pretukli reditelja i profesora FDU Stevana Filipovića zato što ih je fotografisao dok ispisuju parole na fasadi zaštićene zgrade u centru Beograda, a onda se njegov oteti telefon „prošetao“ po beogradskim policijskim postajama, da bi, na kraju, završio u Uroševcu na Kosovu i Metohiji????? O čemu se tu radi?

Kriv je Filipović što je vandalizam slikao, a ne vandali koji su demolirali zgradu i glavu, nogu i kuk reditelja Filipovića i onesvestili ga, udarajući ga metalnom stolicom!? I kako se to u rukama policije našao njegov telefon, a ne oni koji su ga uzeli, nakon što su prebili vlasnika?

Kada režim počne da bije građane, to više nije pitanje reda, mira i zakonitosti, nego granice i crvene linije koju je taj režim spreman da pređe, bez obzira na posledice, kako bi sačuvao vlast. Kada se ta granica jednom pređe, prestaje da bude izuzetak nego pravilo, a ova vlast je odavno prešla.

Ne, nasilje nad građanima nije znak i demonstracija snage države nego upravo suprotno. To je signal za vrišteću slabost i priznanje da je vlast ostala bez ubedljivih argumenata, legitimnosti i preko potrebne tolerancije. Tada pendreci i bejzbol palice postaju jedini i poslednji argument poludelog sistema koji više niti ume, niti hoće da razgovara, niti je ostavio prostor za razgovor i relaksaciju tenzične atmosfere u društvu.

Najopasniji deo ove priče nije samo nasilje, mnogo je opasnije ono što dolazi posle njega - navikavanje na silu i teror. Danas se opravdava prebijanje „provokatora“, „blokadera“, „ustaša“, sutra se neprijateljima proglašavaju svi koji se usude i da nešto pitaju, negoduju ili se protive, a prekosutra se represija više i ne objašnjava i ne pravda, već počinje da se podrazumeva. Na to ova vlast, očigledno računa, ali bojim se da pravi račun bez krčmara i da se igra vatrom.

Društvo u kojem se pravi atmosfera gde se građanin plaši države, njenog represivnog aparata i „honorarnih“ batinaša vlasti, više nije društvo već postaje vučja jazbina u kojoj počinje da vlada zakon čopora i divljine. Iako vlast teror pokušava da opravda potrebom za redom i stabilnošću, ona istim proizvodi sve drugo osim reda i stabilnosti, a narativ kojim se nasilje opravdava prestaje da pije vodu. Dovoljno smo se naslušali gluposti i manipulacija, tipa: nisu građani nezadovoljni, nego su „izmanipulisani“. Nisu ljudi ljuti i besni, nego su „plaćeni“ od ne znamo koga sve. Nije policija preterala, nego je „primenjivala ovlašćenja“. Na kraju nije problem nasilje nego oni koji su mu se našli na putu. Nije kriv onaj što je tukao, već onaj koji je dobio batine.

Ta presija vodi ka još većem nepoverenju između vlasti i onih kojima bi ta vlast, navodno, trebala da služi, još oštrijem podozrenju, još dubljoj podeli i sve većem besu koji će sve teže moći da se kontroliše. Nasilje može da uplaši čoveka i natera ga da zaćuti, ali ne može ga naterati da poveruje da tako treba. Vlast koja pomisli da policijskim pendrekom može da zameni istinski politički autoritet pravi, ko zna koliko puta, već viđenu grešku sličnih sistema koji su poverovali da je strah isto što i lojalnost.

Nije. Strah samo odlaže isporuku i naplatu onog računa bez krčmara. A kada društvo jednom izgubi strah od vlasti, i sila i pretnje i pendreci i zvučni topovi i zadrigli batinaši sa palicama postaju ništavni i besmisleni, a uniforme i crne majice više ne mogu sakriti golotinju vlasti i njenu nemoć.

Pendrek ima jednu nezgodnu osobinu: ne ume da razgovara, nego samo udara. On ne proizvodi saglasnost, poverenje i poštovanje, proizvodi samo strah, bes i poniženje. Prebijenog i poniženog čoveka možete da oterate sa ulice i protesta, ali ga ne možete naterati da zaboravi. U tom nezaboravu počinje ono čega bi svaka vlast trebala da se plaši, a naročito ova koja je odavno je prestala da bude ono što vlast podrazumeva i pretvara se u okupacionu silu u sopstvenoj zemlji.

Nisu to ni protesti, ni zvižduci, ni blokade, ni parole, ni transparenti, nego trenutak kada kritična masa ljudi konačno zaključi da od institucija nema više šta da očekuje. Država nije zgradurina sa zastavom na krovu i grbom na zidu, već društveni ugovor građana da će se sporovi i sukobi rešavati kroz institucije, političke procese i strogom primenom zakona.

Kada država, to jest vlast koja u njeno ime nastupa, izigra taj ugovor i zameni ga golom silom, ona više ne čuva, nego ruši poredak. I zato je svaka batina mnogo više od nje same i nije slučajno definisana onim da ima dva kraja. Batina postaje poruka a ljudi, saterani u tesnac, na tu poruku umeju da odgovore sličnom porukom.

Ne nužno istom merom i ne nužno odmah, ali to stoji kao realna izvesnost. Istorija je puna vlasti koje su u svojoj osionosti i gubljenju kopče sa realnošću, bile uverene kako su svemoćne i nepobedive, sve dok se jednog jutra ne bi probudile u haosu sopstvenog košmara i tek tada shvatile da im više niko ne veruje, da ih više niko ne voli i da ih se više niko ne boji. To saznanje obično bude dockan.