„Najveći problem kod ovih naprednjaka je to što kod njih može baš sve. To će nam izaći na nos, jer ozbiljan čovek mora da zna meru, da postavi i svoje granice prema drugima i granice drugih prema sebi“, prokomentarisala je jedna moja koleginica pre desetak godina još uvek tada novu vlast Srpske napredne stranke. U tom trenutku to mi nije izgledalo kao neka velika mudrost, ali kako je prolazilo vreme ta misao je sve više postajala ključna odlika sad već decenijske vlasti Aleksandra Vučića i njegovih sledbenika.
Ruku na srce, u početku sam se te epizode više sećala po pomalo posprdnoj opaski koleginice da nova vlast izgleda kao ushićeni tridesetogodišnjak koji je pročitao jednu knjigu o samopomoći, pa sad misli da može da leti. Oproštena mu je ružna prošlost, pa on veruje da mu je samo nebo granica.
Međutim, s vremenom je bledela smešna slika modernizovanih radikala kako pod miškom drže „Put kojim se ređe ide“ ili slična štiva. Sve više su u prvi plan iskakali pojedini partijski primerci, sa ključnim dirigentom Aleksandrom Vučićem na čelu, koji su umislili da mogu da pomeraju brda i planine. I vrlo brzo nisu samo zamišljali, već su počeli da ih i pomeraju. U Grdelici, na primer.
Zvučalo je kao vic, ali je bila stvarnost. Rekao predsednik da se ruši brdo i ima da se ruši, bez obzira na to što zakoni fizike kažu drugačije. I to je tako i dileme nema, jer kod naprednjaka može sve ako imaš pravu člansku kartu ili dovoljno para da podmažeš kod onoga ko ima tu kartu.
Rušilo se i u centru Beograda pod okriljem noći, naočigled policije, koja se pravila i gluva i slepa, jer neki ljudi mogu sve i za neke može baš sve.
Kad su ministri hteli da izigravaju heroje, helikopter sa bolesnim detetom morao je da sleti tamo gde je umišljenim spasiteljima odgovaralo, bez obzira na to što nisu postojali uslovi za to. Jer u njihovom svetu sve može i mora kako oni kažu. Konačan bilans sedmoro stradalih u padu letelice.
U Valjevu je policija ušla u fabriku i odvela Aleksandra Obradovića s posla, da se danima nije znalo šta je s njim, samo zato što je ukazao na očiglednu korupciju. Naravno, on nije shvatio na vreme da su tadašnji ministar i njegov tata među onima koji mogu baš sve.
Privatni poslovi kojima pojedinci pune svoje džepove proglašeni su za projekte od nacionalnog interesa. Prema biznis potrebama odabranih, kroji se ekonomija cele zemlje, u skladu sa željama onih kojima je dato sve, pišu se zakoni ove zemlje.
Ruše gde hoće, grade kako im se prohte, kupuju šta hoće. U njihovom svetu jednostavno sve može. Za njih je Srbija zemlja neslućenih mogućnosti. Američki san je ništa prema ovom naprednjačkom.
Hiljade ljudi na ulici postaju šačica, osvedočeni huligani predstavljaju se kao nestašni dečaci koji samo vole svoj klub, a jezik mržnje i pozivi na linč promovisani su u slobodu govora odabranih…
To je bio taj novi duh napredne Srbije. Ko je s nama, taj može sve, apsolutno sve, a ko nije s nama, e pa njemu možemo da radimo sve, apsolutno sve, izbija iz svakog pokreta, koraka i svakog nastupa onih koji veruju da im je s partijskom knjižicom samo nebo granica.
Plagijatori su ugledni građani, neznalice su stručni autoriteti, sitni pijačni prevaranti poslovni ljudi sa pedigreom, kriminalci uzorni članovi društva.
Vaš prazan novčanik je u stvari pun, svakodnevna beda većine je zalog za blagostanje odabranih, stranputica ka sigurnoj propasti predstavlja se kao put u svetlu budućnost. Jednostavno, crno je belo, jer oni mogu sve i njima je sve dozvoljeno.
Pristojni ljudi znaju meru i postavljaju i svoje granice prema drugima, ali i granice drugih prema sebi. Onima koji nisu pristojni, neko drugi mora da pokaže gde su granice.
Verujem da ste svi vi pristojni, ali i dovoljno pametni da znate kako treba s nepristojnim komšijama. I nemojte da vas mrzi, već 17. decembra, jer posle bi moglo da bude kasno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar