Poslednjih dana društvenim mrežama se širi vest o hemičaru koji „ruši mit o četiri bele smrti u ishrani“. Reč je o intervjuu, a ne autorskom tekstu, pa je ostavljen prostor sumnji da li je zaista mogao da kaže: „Nema četiri bele smrti. Smrt je smrt, a boja je boja. Problem i jeste nastao u trenutku kada su lekari pobrkali babe i žabe.“
Kada stvari ne bi uzimao krajnje bukvalno, hemičar bi shvatio da smrt može da ima boju. Najčešće zavije bližnje u crno, pa je tako i obojena. Iz ormana se vadi crna odeća, oko ruke stavlja crni flor, na kuću ističe crni barjak. Pandemija kuge polovinom XIV veka poznata je kao crna smrt. Po predanju, jedini imenovani jahač apokalipse jezdi na bledo zelenom konju, simbolizujući smrt (bledo = truljenje, zeleno = bolest, smrt). Za smrzavanje u snegu već poslovično se koristi izraz bela smrt.
No, manimo se metafora i vratimo se „grešnim“ lekarima. Šta su to oni „pobrkali“? Po hemičaru, babe su, valjda, namirnice kao uzroci smrti, a žabe su boje (ili obrnuto?). On krajnje uprošćeno i često netačno prikazuje osobine soli, šećera, belog brašna i svinjske masti, pokušavajući da „dokaže“ navodnu ignoranciju lekarskog staleža.
Tako tvrdi da su naši stari umirali „od gubitka elektrolita, nedostatka joda“ zato što nisu solili hranu. Srećom, nije ih smrt zbog toga kosila, jer su natrijum i hlor unosili namirnicama sa svog imanja, a do pre 70-80 godina je na selu, uz petrolej, so bila jedini kupovni proizvod. Korišćena je za kiseljenje kupusa, konzervaciju mesa i sl., ali joj jod nije dodavan sve do polovine 1950-ih godina.
Danas nam je za zadovoljenje potreba organizma dovoljna količina soli sadržana samo u kupovnom hlebu, da ne pominjemo sir, kajmak, mesne i druge prerađevine. Ko poteže za slanikom, rizikuje da dobije povišen krvni pritisak i sve što sledi, pre svega šlog. Anegdotski zvuči tvrdnja da lekari nose bele mantile zato što ta boja „generiše slabu jonsku silu i sprečava rast mnogih mikroorganizama“, a ne zato što simboliše čistoću.
Usiljenu duhovitost predstavlja konstatacija:
„Nema dokazanih smrtonosnih reakcija na beli šećer (osim ako nekome ne padne s velike visine džak na glavu).“ Ni malo dete ne veruje da bilo koja uobičajena namirnica izaziva trenutnu ili brzu smrt, a već u nižim razredima nauči da čovek evoluciono nije pripremljen za koncentrovane jednostavne šećere, tzv. rafinisane monosaharide. Oni su važan uzrok galopirajuće pandemije gojaznosti u svetu, sa svim pratećim štetnim posledicama, od šećerne bolesti tipa 2 do slepila, otkazivanja bubrega i srčanog infarkta.
Bizarnosti se nastavljaju porukom: „A brašno je bilo crno, integralno. Ko ga pojede postane mu i život crn“. Hemičar objašnjava da je „belo brašno … bilo spas u uslovima kada nije postojala zadovoljavajuća tehnologija dobijanja zdravog brašna“. Treba reći da su u to daleko doba naši preci zavisili od žrvnja, pa je klasiranje brašna po kvalitetu bilo iluzija. Kasnije, kada je meljava omogućavala izdvajanje klice i ljuske, njihovo odbacivanje bilo bi pravo skrnavljenje, kao kada bi neko jeo samo pileća krilca. Još ima živih naših ljudi koji su se, posle oskudnih žetvi, od proleća do naredne žetve prehranjivali žirom i kuvanom koprivom.
Nutricionisti su s pravom protiv belog brašna, jer u njemu dominira skrob iz sredine zrna, uz nešto belančevina. Tome nasuprot, integralno brašno sadrži najvrednije sastojke klice i omotača zrna – vitamine B i E, mnoge minerale i veću koncentraciju belančevina.
Vrhunac nekritičnosti predstavlja originalno razmišljanje o masti: „Da je bila bela smrt, čovečanstvo se ne bi razvilo. Umrli bi svi.“ Pa, postojali su dugi istorijski periodi kada su ljudi označavani kao skupljači plodova. Ni kasnije, kada su počeli da love mršavu divljač, nisu baš imali prilike da omaste brk.
Sporna je i tvrdnja: „Mast je bila čuvar zdravlja, jer je meso uronjeno u nju bilo zaštićeno od svih mikroorganizama“. Topljenje masti je u istorijskim razmerama relativno skorašnji fenomen, a i tada je retko i samo po negde ona korišćena umesto hladnjaka za očuvanje mesa.
Postoji u hemičarevom razmišljanja jedna suvisla rečenica. Ona odudara od ostatka teksta, pa je vredi citirati: „Zloupotreba je bitna, a ne boja.“ S njom ćemo se lako složiti. Zabrinutost zbog štetnih efekata masti javila se kada su one počele da dominiraju u ishrani zapadnog čoveka i kada je veza čvrstih animalnih masti sa preranom aterosklerozom postajala sve očiglednija.
Danas je preporuka da masti ne prelaze 30 odsto ukupnog kalorijskog unosa. To je vrlo tolerantno postavljena norma, za razliku od ostalih pominjanih namirnica. Vredi ponoviti da je rafinisan šećer štetan i u malim količinama, da slično važi za belo brašno, a da se potrebe za kuhinjskom solju pokrivaju čak samo unosom hleba.
Recimo na kraju, da je izraz „četiri bele smrti“ teško naći u medicinskim udžbenicima. Čuje se u narodu, i to s razlogom, kao upozorenje protiv preterivanja. U toj poruci je puno istine. A, hemičaru ostaje da puter kiflu premazuje debelim slojem svinjske masti, zatim obilno posoli i pošećeri, pa koliko izdrži, neka izdrži u svojoj „izumiteljskoj“ sreći.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare