Da li predsednik voli moju mamu više od mene? Ozbiljno vas pitam... Nju, zbog koje sam hiljadu puta umeo da se postidim kad kaže "mamin sin", a moja žena se diskretno, ali ne bez simpatije, nasmeši i kad sačeka priliku slavodobitno zaključi "svi ste vi mamini sinovi". Odmah priznam, šta drugo. Jesmo, odgovorim, ali samo do pedesete, posle se i mi osamostalimo.
Ipak, ovih dana se pitam da li je moja mama dostojna, da li su svi roditelji dostojni ljubavi svoje dece? Imam sada i svoje dvoje, ćerku i sina, mnogo štošta o ljubavi i odgovornosti i meni je matorom konju jasnije, ali sve nešto razmišljam da to kako ja volim, izgleda nekako mlako, gotovo ništa spram predsednikove ljubavi prema mojoj majci.
Ono jeste, trčim da joj odnesem najnužnije potrepštine, uveravam je da je šetnja od terase do kuhinje baš super, podsećam je da mnogim osamdesetogodišnjacima nema baš niko ništa da prinese, sa bezbedne distance od dva metra pokazujem joj na telefonu fotografije unuka, ali stalno imam utisak da to činim bez previše žara, patosa, nigde mi suze u oku, nigde dramske, retoričke pauze, nekako sve izgleda da to predsednik čini bolje i ubedljivije, onako presamićen, skrhan brigom za penzionere, brigom za zdravstvene radnike, brigom za brata Sija, brigom za Dariju Kisić, brigom za budući privredni rast, brigom za kućne ljubimce, brigom za majku crkvu, brigom za braću preko Drine, brigom za respiratore, maske, testove, brigom za novinare koje čuva tako što im ne da da pitaju, brigom za Anu Brnabić, brigom za svu našu decu…
Na kraju, brine on i za svog sina, ali tvrd je, pa ako i bude suza u oku, muška je, ona teška, najteža, mišićevska sa Kolubare pred odsudan boj. Nek nam Kon bude dobro, za mene ćemo lako, kao da nam poručuje.
I sve nešto kad to gledam, mislim se da jedan od nas dvojice nije baš u vinklu, kako se to i inače stručno objašnjava u mom rodnom Užicu. I sve nešto razmišljam kako vršnjaci moje mame nigde u Evropi nisu u kućnom zatvoru, pogotovo ne duže od, recimo sina vlasnika „Pink“ televizije,
onog što je zgazio onu devojku.
Mislim da nigde nisam ni čuo i video da čivava ima više prava na slobodu nego moja mama. Nemam, naravno, ništa protiv čivave, volim pse, ali mi je čivava nekako više ljudska osobina nego pasmina, zato baš nju pominjem. Nisam pomislio na Vulina, ne zezajte se.
Biće od ove korone neke vajde sigurno. Više će ova pandemija uraditi za zdravstvo Srbije nego svi dosadašnji ministri zajedno. Bolje će nam bolnice sutra izgledati, nema dileme. Biće to neka dobit i za sve naše mame i tate, naravno i za nas. Kad bi bila neka korona i za pravosuđe, gde bi nam bio kraj.
Ali, lažu nas u međuvremenu mnogo. Kad ih uhvatiš u laži primenjuju plan pod konspirativnim imenom „Ana Lalić“. Šta i da kažu, kad je cela strategija pravljena na pozivu ženama da šopinguju u Milanu.
I sad, svi oni vole naše roditelje više od nas. Predsednik najviše. Da nisu penzioneri, da nisu opljačkani, obezvređeni, poniženi, uglavnom bolesni, slabo pokretni i potpuno marginalizovani našao bi se već neki funkcioner SNS-a, verovatno sa lokala, da predloži da mu trče i nose štafetu.
I tako sve nešto mislim, šta bi se desilo kad bismo svi mi mamini sinovi, i tatine ćerke, naravno, jednog lepog dana ovog novog policijskog časa, masovno izašli na ulice ruku pod ruku sa našim starim roditeljima i prošetali gradovima Srbije. Da ih prošetamo kako su oni nas šetali kad smo bili mali? Da nas sve pohapse? Da obrazlože da su oni zabrinutiji za naše majke i očeve? Da kršimo, šta? Gde može moja mama da prošeta za njegovih milosrdnih pola sata u vreme policijskog časa? Dok uđe i izađe iz lifta treba joj 15 minuta. I robijaši dobijaju više.
Naravno da bismo to uradili sa maskama na licu koje bi nas branile od koronavirusa ali i sakrile prezrivi osmeh prema upravniku ove ludnice koji nas je pre mesec i kusur dana sve zajedno ubeđivao da više ljudi umre od ujeda komarca nego od Covid 19, koji nas je uz širok osmeh ubeđivao da jedna rakijica rešava sve, eto i on će popiti jednu.
Jednu? Kakav čovek… Sećate li se toga?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
