Naš čuveni muzičar otkriva tajne rokenrol scene devedesetih

Osvrnuo se i na današnju scenu, za koju smatra da joj nedostaju nekadašnji entuzijazam i povezanost.

Kakva je bila rokenrol scena u bivšoj Jugoslaviji tokom osamdesetih godina?

- U zlatno doba naše mladosti, osamdesetih, bilo je toliko dobre muzike da čovek nije znao šta pre da sluša. Bilo je toliko toga. Jedino Crna Gora nikada ništa nije imala. Svi su imali nešto – i Slovenci, i Bosanci, i Makedonci, i Vojvodina, i Srbija, i Hrvatska. Svi znamo imena tih ljudi i dan-danas, a njihova muzika se i dalje sluša. Jedino je u Crnoj Gori bio jedan blesav bend koji se zvao Makadam, možda si čuo. Oni su pevali: „Balerina, aha, balerina, noći su duge, a ja sam sam“. Užas - rekao je on u podkastu "Alter ego".

Ipak, ostali su upamćeni.

- Kako ne? Pa, to je svim muzičarima šlagvort, kao: „Aha, bio je jedan bend iz Crne Gore, Balerina...“ Hororčina, ono najstrašnije. A ostalo je bilo drugačije. Svi smo se družili, viđali, menjali, zajedno svirali i putovali. Sve je bilo uzbudljivo i dobro. Hajde da kažemo da je bilo i lakše kada je bilo toliko ljudi, pa smo se svi družili. Često to spominjem. Meni su najdraži ti momenti. Znaš, ja okrenem Masima i kažem: „Ej, jesi slobodan za vikend?“, on kaže: „Jesam.“ Čovek sedne na voz ili kako god, dođe u Novi Sad, Milan dođe iz Beograda, ovaj dođe... Skupimo se svi kod drugara koji je negde imao bazene i binu. I onda džem-sešn! Sviramo četiri sata. Svi smo zajedno, znaš... Nekako je taj poletni fazon bio dobar. A sada idem i na festivale, išao sam i dok je bilo Exita i svega toga. Nažalost, to je kao sinusoida, znaš. Život stalno ide gore-dole. Sada smo tu negde dole...

Zašto danas više nema takvih okupljanja i povezanosti među muzičarima?

- Da izbegnemo politizaciju priče – raspala se velika zemlja i sve je sada drugačije, komplikovano. Postoji taj blesavi jaz i sve ostalo. Neću da zvučim kao Jugosloven, ali to je suština. Znaš, kada imaš porodicu od deset članova, pa se ovi razvedu i raziđu, gde je onda nedeljni ručak? Šta je, koliko vas je? Dvoje za stolom? To je isto to. A kada nemaš kvantitet, sve je to malo blesavo. Kažem, deca su povodljiva, povukla su se za glupostima i evo, već decenijama nema ničega. Muzičari uopšte, umetnost, ali i konzumenti... To je čudan fenomen ljudskog bića – da se naježiš kada je nešto dobro. Da li je to strah ili uzbuđenje, nešto pozitivno... Ja ne pamtim kada sam se poslednji put naježio. Znaš, kada čuješ nešto dobro, kada si prvi put čuo „Sledgehammer“ od Pitera Gabrijela, pa pomisliš: „Šta je ovo, Bog te...“

Kako objašnjavate to što danas, prema vašem utisku, ima manje muzike koja izaziva takvu reakciju?

- Pa, to ti kažem. Ja sam bio fanatik. I dan-danas imam hiljade CD-ova, a vinile sam, naravno, sve bacio jer ih mrzim. Nisam ih bacio, nego sam ih pretvorio u slike. Znači, imao si i resurse i sve si imao, a baviš se time ozbiljno. Ne možeš ti biti slikar, a da ne znaš ko je Leonardo da Vinči - kazao je on u podkastu "Alter ego".