Preminuo Milan Ocokoljić, beogradska ugostiteljska legenda: Piše Ivan Mrđen

Sasvim je verovatno da su se nekad negde ukrstili njihovi putevi, jer je Raša voleo kafanu i društvo, dok je Cokan tokom svojih četrdeset i kusur godina staža izrastao u beogradsku ugostiteljsku legendu, od „Stadiona“ preko „Sporta“ na Autokomandi i „Dušanovačkog cveta“ do „Starog bunara“, takođe na Dušanovcu, odakle je pre dve i po godine otišao u zasluženu penziju.

Tom prilikom je u enigmatskom dodatku novina „Nova“ objavljena skanadinavka sa nekoliko bitnih odrednica iz njegove biografije, uz sliku na kojoj su Milan i nobelovac Peter Handke. Legenda kaže da je austrijski književnik jednog popodneva poranio i čitav sat u „Starom bunaru“ čekao nekog svog prijatelja, a Cokan mu je pravio društvo, on iznenađen kako čuveni gost govori našim jezikom, a ovaj pak činjenicom da od „jednog običnog kelnera može toliko da nauči o srpskom narodu, njegovoj tradiciji i običajima, ali i o umetnosti i književnosti“, kako je to kasnije zapisao u svom dnevniku.

Jedino u čemu Handke nije bio u pravu je to „jedan običan kelner“, jer Milan Ocokoljić, iako je do poslednjeg radnog dana nosio „ajncer“, čak i kad mu to kao šefu sale ili upravniku nije bilo u opisu posla, nikad nije bio običan, neko od koga ćete naručiti piće ili hranu a nećete ni primetiti čoveka kraj vašeg stola. Zato što je bio veliki čovek! Zato što je bio i ostao dobar ćovek!

Iako je njegov radni vek neraskidivo vezan sa kolegom, prijateljem kasnije i kumom Slavkom Petrovićem, nije tajna da je upravo Cokan bio „dobri duh“ svih tih mesta, na način na koji beogradski ugostitelji starog kova neki objekat vremenom preimenuju sa zvaničnih naziva na prijateljsko „kod Remka“, „kod Dragana“, „kod Buce“, „kod Čede“, „kod Slavka“...

Na tom terenu Milan Ocokoljić je bio i ostao jedan od najboljih, da dočeka i isprati, da o svakom gostu ponešto zna ili vremenom sazna, da se našali i kad mu možda nije do šale, da pomogne ako nekome treba neka „veza“ jer njemu su malo šta mogli da odbiju i najpoznatiji beogradski lekari, i advokati, i direktori...

Kad je u novembru 2017. teško povređen u saobraćajnoj nesreći u blizini njegove rodne Ivanjice, pa je mesec dana ležao u Kliničkom centru, neupućeno osoblje je dugo mislilo da je on neki važan političar ili bar visoki policijski službenik, ne mogavši da veruju ko je sve i u koje vreme dolazio da ga obiđe. Isto je bilo i u poslednjih godinu i po, dok se oporavljao posle komplikovane operacije, u bolnici, u banji, kasnije u njegovom domu na Banjici...

Ta vrata su uvek bila otvorena, čak i u trenucima kad je on sam pokazivao da ima sve manje snage da se bori i želje za životom. Juče sam poslao poruku njegovoj supruzi Jasmini u kojoj sam izrazio ne samo saučešće nego i iskrenu zahvalnost što je svojim medicinskim znanjem, požrtvovanjem i ljubavlju znatno produžila naše druženje sa Milanom.

U ovom trenutku još ne znam vreme i mesto sahrane, ali sam siguran u nešto što sam juče rekao jednom našem prijatelju dok smo se rastajali posle obeležavanja desetogodišnjice ispraćaja Raše Lazića u porodične uspomene i kafanske anegdote; „Ovo je prilika da se svako od nas upita da li smo živeli i radili tako da nas se i posle deset godina toliko ljudi rado seća“.

Čak i da se Raša i Milan nikad nisu sreli, njih će osim istog datuma na izvodu iz knjige umrlih trajno povezivati naše osećanje da ih je jednostavno nemoguće zaboraviti.