Subota za nama traži odgovor na samo jedno pitanje: da li su Srbija ljudi koji su tog dana blokirali ulice i mostove širom zemlje ili oni kojima su blokirali mozak i doveli ih u beogradsku Arenu na kovid žurku Srpske napredne stranke?

Ako su Srbija ovi prvi postoji tračak nade da opstane makar i kao patrljak države kakva je, da je sreće (i pameti), mogla biti; ako su u dominaciji ovi drugi, onda živimo vreme ostvarenja Tarabićevog proročanstva o svim Srbima pod jednom šljivom. I to ne nešto razgranatom, dovoljan će biti i prisad.

Iako je prekjučerašnji protest iniciran donošenjem dva problematična zakona – onog o eksproprijaciji ( čitaj otimačini) i onog o referendumu ( čitaj prevari) ljudi koji su izašli borili su se, u suštini, za pravo na slobodu. U Beogradu je samo jedan kilometar delio one kojima je sloboda oteta i one koji su im je oteli. Naprednjački bal vampira u slavu 13. rođendana Vučićeve stranke i takozvana izborna skupština unutrašnjih okupatora zemlje na koji su iz svih krajeva privedeni ucenjeni, uplašeni, zavedeni i plaćeni da urliču i aplaudiraju u slavu samoproglašenog Svestvoritelja, bio je ekstaza ludila, egomanije, beslovesnosti i smejanje u lice osiromašenom, poniženom narodu. Falila je samo neka Leni Rifenštal da kamerom ovekoveči taj naci performans i snimi rimejk Trijumfa volje.

Za to vreme Vučićevi pretorijanci, što pod kapuljačama što pod šapkama, zamahivali su čekićima, jurišali bagerima, udarali motkama i bacali nemoćne žene preko bankina sa zadatkom očuvanja velike iluzije, još veće laži i nepojamne pljačke, kako bi im se oslobodio prostor i put pored koga niču radni logori predsednikovih poslovnih partnera, rudnici iza kojih će ostati pustoš i vazduh koji će trovati našu decu – onu koja ne budu stigla da pobegnu odavde. Još je Vučić bio i milostiv, jer mu je, kako sam reče u Areni, stiglo hiljadu poruka u kojima su mu naprednjaci tražili odobrenje da se obračunaju sa građanima na protestima, ali on, velikodušan i obziran, nije izdao izvršnu komandu za juriš. Što ne znači da ne bi – stvorio je sve uslove za građanski rat koji bi, onako oradikaljen i započeo da mu nije straha sopstvenoj guzici.

Međutim, hteo ne hteo, Vučić se opasno približio onoj crvenoj liniji i koti sa koje će najposle isterati đavola koji će doći po svoje, a prvo po njega kao svog šegrta.Prekjuče ga je vukao za rep i glancao mu roščiće, neke sledeće subote ili crnog petka više neće biti povratka, ali ni odlazak neće biti jednostavan. Njegovu poziciju najbolje je opisao Bojan Pajtić. Citiramo: „Za Vučića je Rio Tinto ono što je za Đukanovića bio Zakon o slobodi veroispovesti – kamen oko vrata. Milo od zakona nije hteo da odustane, a mogao je. Alek bi od Rio Tinta odustao, ali ne sme. Đukanovića su vodili politički razlozi, Vučića kleptomanski. Da je znao, ne bi uzeo“. Dodao bih samo, znao je i uzeo i u tome je njegova tragedija, za šta me baš briga, da cenu Vučićeve ucenjenosti i sunovrata nećemo i mi platiti. Maestro laži i manipulacije je uspeo da napravi neprijatelje i od gazda i od podanika i samo je pitanje u kojem će mu procepu završiti mošnice. U bleštavilu izrežiranog spektakla u sportskoj dvorani, ushićen i euforičan, pevao je svoju labudovu pesmu sa krhkom nadom da će još jednom sve preveslati. Samo što je sve manje sisača vesala, a sve više onih koji bi ga tim veslima najrađe gurnuli sa ovog pijanog broda kojim kormilari.

Ali pustimo brod, da vidimo simboliku ona dva bagera koji su takođe bili junaci ove vrele subote. Jedan je bio parkiran u Areni kao simbol Vučićevog graditeljstva ( nazvan Radiša, samo je ispušteno slovo K na početku), drugi, onaj koji je krenuo na građane na šabačkom mostu, bio je simbol sile osionog dahije. Falio je treći da krene u kontra smeru, ali su sve prilike da taj negde uveliko zagreva motor, a vaskrsnuće i neki novi Džo bagerista. Vučić mu sam upravo dosipa gorivo.

BONUS VIDEO: Navijači tuku ljude