Piše Ranko Pivljanin: Spomenik našoj gluposti

A pored njega podići  monumentalni spomenik srpskoj gluposti, jedno dva ona planirana jarbola u visinu ( da dodirnemo nebeski deo našeg bića), a na vrhu postaviti vidikovac do koga bi vodila gondola.  Njom bi se gore prebacivala deca sa ekskurzija gde bi čitala, velikim slovima ispisane, sve naše gluposti, promašaje, zablude, podele, autogolove, nesporazume, podmetanja, omraze…Ako im to ne pomogne da ih prevaziđu, neka ih onda bar usavrše do perfekcije, pa nek u tom naopakom zanatu budemo šampioni sveta, ako već i nismo.U suštini, više nije bitno ni kakav je, ni koliki je, ni gde se postavlja spomenik Stefanu Nemanji, ni da li mu je postament u obliku kinder jajeta ili obrnutog žira, ni to što u ruci drži tipik Svetog Save koji je nastao posle njegove smrti… Ništa više nije važno, jer smo celu priču toliko otrovali i zagorčili da sad izliju najsavršeniju figuru od suvog zlata na njoj će se čitati naša nesrećna provincijalnost , nesloga i omraza a niz nju će se slivati žuč koju oko toga prosipamo okolo.Spomenik čoveku koji nam je utelotvorio državu ( sa kojom, pokazalo se kroz vekove, ne znamo šta ćemo) trebao je, valjda, biti neka vrsta stožera gde smo morali ostaviti po strani naše bedne međusobice i taj posao uraditi onako kako dolikuje ozbiljnom narodu i ozbiljnoj državi. Najmanje čak u ime nekog famoznog (para)patriotizma ( često su stvari koje se u to ime rade sumnjive i jalove), već u ime same umetnosti, estetike prestonog grada i, na kraju, duga prema tom slavnom pretku, ako ga zaista osećamo. Razmišlja li iko o tome da jedan takav poduhvat nije stvar za jednu sezonu ili politički mandat, niti je to postavljanje ivičnjaka ili čuvenih ploča na Trgu Republike koje ćemo, samo kad ovima vidimo leđa, lako skloniti pa napraviti bolje, lepše i starije. Takve stvari se prave da dugo traju, one zauvek menjaju vizuru dela grada i ostaju ili kao lepota ili kao ruglo. Zato je bio potreban oprez, širom otvorene oči i uši za sva mišljenje i na kraju široki konsenzus oko konačnog rešenja.Ne. Spomenik je projektovala pretenciozna grandioznost jedne osione vlasti kojoj je na prvom mestu bila veličina ( važno je da štrči, da ga ima, da je naj, da šljašti) sa (ne)skrivenom namerom da time ovekovečuje i sebe, a projekat je, s druge strane, na nož dočekao onaj deo javnosti koji od naprednjaka dobija gorušicu sve da im ovi služe sodu bikarbonu koja istu razbija. Susreli su se inat, bezobrazluk  i megalomanija vlasti i jedna vrsta strašnog animoziteta prema njima, pa spomenik niče u inat ovih prvih prema drugima a drugi bi ga u inat mrzeli sve da je perfektno remek delo, a očigledno nije.Izgleda da ni jednima ni drugima nije do spomenika, nego do sopstvenog kaprica i zakovane pozicije jedino ispravnog mišljenja koje može biti samo njihovo. Tvrd vam stojim, ista priča bi bila da, nekim slučajem, spomenik podiže kakva vlast s demokratskim i građanskim predznakom, samo što bi tada u ulozi proklete Jerine stajali ovi isti naprednjaci, koji bi na sav glas galamili kako se, eto, izdajnici sprdaju i sa Nemanjom i sa Srbijom.Samo nikome nije palo na pamet da tu stvar prepusti famoznoj struci, u koju se kao svi kunemo, a do koje držimo ko do lanjskog snega u Alabami gde sneg i ne pada. Da se držalo do mišljenja struke onda bi Nikola Selaković predsednik žirija za podizanje spomenika Stefanu Nemanji bar dve noći ostao budan, čitajući primedbe koje je na pobedničko rešenje i način na koji je sproveden konkurs izneo, sada pokojni, vajar Miodrag Živković koji je zbog svega i istupio iz žirija. Valjda su nešto značili reč i gest velikog i dokazanog umetnika iza kog su ostala i stoje remek dela spomeničkih kompleksa. Očigledno nisu, tako da ćemo dobiti to što ćemo dobiti, pa će bronzani Stefan Nemanja na Savskom trgu nastaviti da deli braću umesto da ih, barem simbolički, ujedinjuje. Nego, da na vreme povedemo raspravu oko ovog spomenika našoj gluposti, da nam on bar ispadne kako treba i kako naša glupost zaslužuje.