Da je mudar i odgovoran političar, izvukao bi pouke iz onoga što mu se dogodilo pre nekoliko dana sa studentima ali on očigledno ništa nije naučio, kao što neće naučiti ni iz onoga što se sinoć dogodilo.

Desilo se nešto neverovatno: Ana Brnabić je, iako joj to ni u snu nije bila namera, javno prozvala i osudila Aleksandra Vučića. Komentarišući noćašnje demonstracije predsednica odlazeće vlade je rekla: „Najoštrije osuđujem vandalizam političara koji stoje iza nasilnog upada u Skupštinu Srbije.“ Tako je Ana potkačila svog partijskog šefa, koji, iako će krivicu adresirati na brojne adrese, za ono što se događalo na beogradskim ulicama može da okrivi samo sebe. On je pozvao narod da izađe na ulice.

Možda su opozicionari i agitovali za protest ( a koliki im je uticaj videli smo kad su bukvalno oterali Vuka Jeremića koji je ušetao među njih), ali glavni poziv na demonstracije stigao je upravo od njega na konferenciji za štampu gde je obznanio nove mere zabrane i novi „dugački policijski sat od ponedeljka do petka“. Kuglica na Vučićevom „toplo-hladno“ ruletu koji igra sa narodom otkako je počela pandemija korone otrgla se kontroli i zaustavila u „crvenom“ kojim je podvukla liniju preko koje više ne „pale“ manipulacije, laži, sluđivanje, pretnje, molbe, prenemaganja, igre ljubavi i mržnje…

Ventil na pretis loncu u koji je strpao celo društvo je otkazao i poklopac sa njega je odskočio, udarajući ga pravo u lice koje se noćas pokazalo u pravom svetlu, ako se to svetlom može zvati: svetlu brutalne sile, nesposobnosti, zloupotrebe policije, haosa, i spremnosti da iz straha koji širi a koji mu se vratio kao bumerang, napravi „mini Bukurešt“ na ulicama Beograda. To što su u strahu velike oči ne znači da je on njima bolje video: on ih je zatvarao kad je trebao da gleda a bečio se kad nije bilo potrebe.

Da je mudar i odgovoran političar, izvukao bi pouke iz onoga što mu se dogodilo pre nekoliko dana sa studentima ali on očigledno ništa nije naučio, kao što neće naučiti ni iz onoga što se sinoć dogodilo. Studentska šetnja bilo je upozorenje i uvertira a noćašnji događaji jasna poruka da je njegova igra ušla u zabranjenu i opasnu zonu sa nepredvidivim krajem i posledicama.

Ne, on je nastavio sa svojim monstruoznim socijalnim eksperimentom gde je u trenutku sopstvene izgubljenosti u vremenu, prostoru i zavodljivosti apsolutne vlasti, pomislio kako narod može da radi „na dugme“ pa će da ga malo zatvara, malo pušta; malo podmićuje a malo da preti; malo izvodi na stadione i birališta pa ponovo vraća u četiri zida.

Negde je moralo da dođe do kurcšlusa i očigledno je da su osigurači sinoć „izbacili“. Njegov jedini odgovor bila je gola sila koju su najbolje oslikavali policijsko koleno na kičmi i čizma na glavi demonstranta bačenog na beton. Maglu koju je godinama prodavao, zamenio je suzavcem pokazajući pravu prirodu svog režima.

Nisu hiljade ljudi iz neodgovornosti, hira i zato što nisu znali šta bi drugo raditli, pohrlili ispred Skupštine Srbije da rizikuju zarazu i razbijene glave. Tamo su ih poslali očaj, bes i osećaj bezizlaza koje Vičić genereše godinama praveći od njih budale, vređajući im zdrav razum i potcenjujući snagu. Nisu oni udarali na skupštinska vrata tražeći tamo pravdu i zakone, nego upravo zato što znaju da su oni otud odavno proterani i da je Skupština svedena samo na pustu zgradurinu i pretvorena u parking za partijsku glasačku mašinu.

Nisu šetali do zgrade RTS-a da bi tamo gledali Čekija Čena već zato što više ne mogu da trpe besprizornu uzurpaciju televizije koju sami finansiraju i koja u noći dok joj hiljade ljudi ispod prozora guta suzavac i posrće pod pendrecima i konjskim kopitama a plamen od zapaljenih automobila liže prozore, pušta filmove.

Njima je ovog filma dosta. Dosta im je i njegovog glavnog junaka u krupnom planu i sebe kao minornih statista u njemu. Sinoć se desio prekid filma koji će Vučića skupo koštati.