Grešna ti duša, Vučiću. Ti kad negde ideš ječi od aplauza, pljušte poljupci, daviš se u zagrljajima, gutaju ti obećanja ko pilule pred spavanje, a Anu Brnabić si pustio na ulice Pirota bez trunke izliva nežnosti organizovano spontanih obožavalaca. I umesto da je tamo rešeta Gordana Uzelac ili neko sličan na visini zadatka, zasreli je neki daveži koji nemaju preča posla nego brane reke po Staroj planini i pitaju gluposti.
Te gde su nestale naše reke? Te, šta je sa zakonom koji je obećao predsednik pre dve godine? ( “Još ništa”, otelo se neiskusnoj Ani.) Te, znate li da se ovde za jedan dan ljudima otme dedovina i upiše na ivestitora mini hidrocentrala? Te, znate li da se ljudima ruše vodenice i upada im se u kuće i tako redom.
Kako nema reka, a otkud ova bujica što se na mene sručila, mora da se pitala sirota Ana, dok je smišljala kakav-takav odgovor krpeljima. Da je ovo konferencija za štampu pa da se naljutim i odem, ali gde da bežim pred narodom? Šta će reći predsednik, a tek onaj fašista Boško Obradović bi jedva dočekao da kaže ono njegovo “Gde bežiiite”? I ostade Ana na prkosima da plati cenu rada na terenu i zasluži blagosiljanje svog političkog patrona koji će joj, kad ga nazove da mu se isplače, reći “Srećne ti rane, junače”.
Pročitajte još:
Predsednica vlade, dakle, bila je za vikend u “privatno-političkoj” ( šta god to značilo) poseti Trgovištu i Pirotu kako bi, valjda, zapušila usta sitnim dušama koje joj prebacuju funkcionersku kampanju. I umesto da sedi u sigurnosti sale gde su preko puta nje disciplinovani članovi stranke koji samo klimaju glavom i ništa ne pitaju, ona je rešila da oslušne vox populi, išetala na ulicu i doživela svoje vatreno, to jest vodeno krštenje.
Bio je to pad iz matriksa naprednjačke idealizovane slike stvarnosti u ponor surove realnosti bez dirigovanih pitanja i ulepšanih istina, gde su joj neki ljudi sasuli u lice konkretne probleme i pred njom otvorili vreću iz koje je zapahnuo opori vonj korupcije, otimačine i pohlepe lokalnih moćnika i lakomih investitora.
I, naravno, da joj nije bilo nimalo lako u ulozi stranačke vedete na agitatorskom zadatku, jer je to za nju nepoznat i mutan teren na koji je bačena kao pobačaj obrnute logike.
Ana Brnabić je, naime, kao redak primer političkog fenomena, prvo postala predsednica vlade, pa je tek onda krenula da traži podršku birača. Obično stvar ide obrnuto: prvo se kandiduješ i ideš na izbore, pa ako pobediš postaješ premijer i praviš vladu.
Ana je tu gde jeste postavljena fermanom svemogućeg sultana koji je miropomazao žezlom sopstvene moći, a ne voljom naroda.
Ona je na gotovo dobila i vladu i funkciju. Međutim, sa funkcijom nije dobila i vlast, jer je ona ostala kod onog koji je seli sa sobom i nema nameru ni da je ostavlja, ni da je poklanja a ni da je deli.
I sa takvim bagažom „nesrećne političke princeze“ i predsednikovog fikusa koji narod, a i dobar deo članstva SNS-a baš i ne miriše, Ana se našla u vrtlogu najnovije političke kampanje u kojoj može proći samo kao bosa po trnju koje niče na dnu korita isušenih staroplaninskih reka.
Ana, iako tako izgleda, ne akumulira politički kapital za predstojeće izbore – da ima takvu ulogu, valjda bi bila na naprednjačkoj izbornoj listi da privuče glasače. Ona, zapravo, odrađuje darovani i već potrošeni mandat. I ako ga, kojim slučajem, zadrži ili dobije neku drugu važnu funkciju, to sigurno neće biti na osnovu podrške koju će sama zavrediti, već opet milošću onog koji kampanju odrađuje za oboje, odnosno za celu stranku. Nju ne bira narod, nego Vučić.
I da rezultat naprednjaka na predstojećim izborima zavisi od njenog angažmana i doprinosa, uzeo bih lepe pare na kladionici, a Đilas i kompanija bi odavno odustali od bojkota.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare