Za Isusa se samo priča, ali njega smo videli. Željko Mitrović je hodao po vodi. Pre toga je leteo iznad Beograda u letelici sopstvene proizvodnje. A pre toga je bio na pragu da nađe lek protiv korone, ali se zaustavio samo na viziru i ozoniranju krvi. A posle svega spustio se skejtbordom niz Kansku tvrđavu, bilo u „Pinkovom“ Nacionalnom dnevniku onoliko puta. Željko je izumeo i „Zadrugu“ koja je, u njegovoj verziji, primer udruživanja zla i goreg, Sodoma i Gomora pod svetlima reflektora. Poslao je i 200 dece na more, što jeste za poštovanje. Čudo od čoveka.
I sasvim je normalno da se na njegovoj televiziji događaju sve sama čuda u izvedbi još jednog konkurenta onom slavnom Nazarećaninu koji je sa nekoliko vekni hleba i dve tri ribe nahranio hiljade ljudi, vaskrsnuo Lazara i činio razna druga čudesa dok ga nisu skleptali zavidni i pakosni Đilasovi preci iz redova Rimljana i raspeli na Golgoti.
Ovaj naš, u direktnim prenosima na „Pinku“, takođe čini ono što je za obične ljude nemoguće i mislena imenica. Evo, na primer, juče je sa svojim apostolima svetim Tomom Monom, grešnim Zoranom Drobnjakom, kapitalnim Markom Blagojevićem i zdravstvenim Zlatiborom pitaj Taru Lončarom bio u poseti Užicu i tamo demonstrirao svoje nadnaravne moći. Prvo je otvorio sportsku halu, onda je užičku bolnicu očas posla pretvorio u klinički centar ( 80 miliona evra), potom je potezom ruke materijalizovao obilaznicu oko Užica ( 25 do 30 miliona evra), usput probio tunel ispod Kadinjače ka Bajinoj Bašti, isplanirao put od Mitrovca na Tari do Mećavnika, završio gradnju auto-puta od Beograda do Pakovraća i auto-put do Požege. Već kod puta od Užica ka Kotromanu sam se izgubio i više nisam mogao da ga pratim u tim putnim čudesima, ali čini mi se da je obećao i asfaltiranje neke seoske džade – Drobnjak, da se svih pet sela povežu.
Međutim, zapamtio sam da će “konvertovati” užičku kotlarnicu, rešiti problem vodovoda i kanalizacije u Sevojnu, aerodrom u Ponikvama učiniti dostupnim za putničke avione, usput je zaposlio nekoliko sinova i kćeri smrtnika koji su mu stigli do ruke, upremase podigao iz nesvesti nekog mučenika koji se beše obeznanio slušajući ga, da bi na kraju završio u Kusturičinom vinskom podrumu na Mećavniku gde je, pretpostavljam, nekoliko flaša sa vodom pretvorio u šardone. E, da, kad sve to pozavršava kao šlag na tortu dovešće i jednog stranog investitora u Užice, a povećaće i plate medicinarima i to ne jedan, dva ili tri posto nego – ohoho, beše tu i ono čuveno 50 plus 30 plus 20 u evrima i 20 tisuća u dinarima… Crkoh nabrajajući, kako li je njemu koji će sve to da uradi, a čekaju i ispiti na Višoj trenerskoj ( BTW, zna li se kako tu stoje stvari, treba neko da zameni Ivkovića, Obradovića, Đorđevića).
Pa dobro, gospodine Vučiću, znamo da je izborna kampanja u toku ( ono, kod vas nikad nije ni prestajala) ali mnoooogo je to asfalta, čelika, betona i para, i to samo u jednom gradu, da bi se armirala vlast koju ni pokojni Tito nije imao u ovim količinama, a i malo je degutantno i potcenjivački tom narodu toliko toga naobećavati u jednom danu. Sve to fantastično ( da, baš fantastično) zvuči, ali nisu ni mudri Ercovi baš sisali vesla pa da ne umeju sabrati, ne samo onih 80 plus 25 plus 30 plus ovoliko, plus onoliko u milionima, plus ono u desetinama i hiljadama, nego dva i dva i zaključiti kako tolika sreća i prosperitet kojim ste ih zasuli nisu baš realni.
Neko je izračunao da je Vučić, po principu nema se al može se, u ovih nekoliko meseci naobećavao sve i svašta za pola milijarde evra, pa je logično zapitati se iz koje vreće će to izvaditi i da li će alhemija kojom gvožđe pretvara u zlato biti plaćena novim zaduživanjem ove, uveliko, prezadužene zemlje? Ono, računa alhemičar i na kratko pamćenje naroda( u Ponikvama ga niko nije ni pitao što taj aerodrom nije profunkcionisao do avgusta 2016. kako je obećao kad je prvi put bio tamo pre pet godina), važno je da se lepa priča primi i izdrži do proleća iduće godine kad namerava da po drugi put zasedne u predsedničku fotelju, a posle ko živ ko mrtav.
Osim toga, ako ijedno od ovih čuda koja je isplanirao spada u njegovu ustavnu i zakonsku nadležnost, spreman sam da ga lično finansiram. Koliko znam ni ovi veseljaci što idu sa njim nisu članovi njegovog, već kabineta premijerke Ane Brnabić i kao što po Ustavu izvršnu vlast u ovoj zemlji vrši vlada, ali sve je to uzaludna priča. Čovek se odavno ne ponaša ni kao predsednik, ni kao političar, već kao vlasnik ove države koji daje i uzima, postavlja i razrešava, planira i gradi i, naravno, obećava.
A obećanja su kao u čuvenoj pesmi Jove Jovanovića Zmaja: Ala je lep ovaj svet, onde potok, ovde cvet, tamo njiva, ovde sad, eno Sunce, evo hlad… onde Klinički, ovde obilaznica, tamo tunel, onamo aerodrom, ovde posao, onde trafo stanica…milina jedna. Samo što je čika Jova pevao deci, a ovaj priča bajke odraslim ljudima kao da su deca. I da – mnogo je to sve za Užice, ljutiće vam se ovi iz Čačka, Kraljeva, Sombora…
Što bi se reklo u onom vicu, šaraj malo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare