12
Opet je crtao. U petak uveče, u jednom od televizijskih studija iz kojih vrši neprestanu i višegodišnju lobotomiju nad svojim glasačkim telom i tera ono malo preostalih ljudi sa soli u glavi daleko odavde, Aleksandar Vučić je naizmenično šetao od stola za kojim je sedeo nemušti pokušaj voditeljke, do čart table i nazad.
Prevrćući list za listom, na njima je ispisivao brojke, procente, projekcije (sve u decimalu, za opseniti prostotu), milione kubika gasa po nižoj ceni, milione po skupljoj, oduzmi pa dodaj, dodaj pa oduzmi, ubaci malo rasta sa minusom u predznaku ( objasni da je – 0,9 odsto ipak rast, sve to zavisi od vizure i potrebe), dosoli Dijanom Hrkalović, onda pobiberi Nešom Stefanovićem, obavezno ubaci sina Danila, dodaj malo patriotizma na konto Kosova pa se distanciraj od Briselskog sporazuma, potom se samosažaljevaj ( kažu lud, arogantan, ali ja radim, narode moj) i najavi hapšenja, a sad ajmo malo o epidemiji…
PROČITAJTE JOŠ:
Onda je sve sutradan reprizirano, kako je pisalo „na zahtev gledalaca“. Ništa ovde nije bilo što već nije viđeno u ovom ili onom obliku i ništa novo nećemo saopštiti osvrćući se na ovaj izliv Vučića u javni prostor. Bio je to još jedan performans čoveka koji je u raskoraku sa realnošću, istinom, moralom, političkom pristojnošću, sopstvenom ustavnom pozicijom, na kraju – sve su prilike- i sa „vinklom“. Međutim, paradoksalno ili ne, sve ovo mu dođe kao čista prednost i oktan više u „poslu“ koji radi što dovoljno govori o izopačenosti i poduhvata i izvođača radova.
Bio je to, ni prvi ni poslednji, čas bestidne manipulacije, propagandni blic krig u mozgove ljudi i medijska kontrola štete nastale usled unutarstranačkih ratova i opšteg rasula države i društva u samo jednom jedinom cilju: obezbediti, pošto-poto, ostanak na vlasti i zamaskirati silne afere koje se prelivaju preko brane naprednjačkog režima.
Već odavno Vučić je u opasnoj zoni taoca samo jedne opcije koja se zove vlast po svaku cenu i to ona apsolutna, bez limita i bilo koje uslovljenosti, što je, nesvesno ili svesno, i sam priznao u nekom od onih bljutavih lamenta nad svojom sudbinom. Parafraziramo: mogu da me ubiju ili mogu da odem sa vlasti, trećeg nema. U prevodu, vlast i život su u njegovom poimanju stvari ekvivalenti.
Ono što nas ovde zanima, izvan klijentelističkog dela Vučićeve sekte koji tancuje na njegove note iz čistog interesa, trudeći se da maksimalno iskoristi tih čuvenih „pet minuta vlasti“, jeste siroti mali čovek, onaj mučenik koji je te večeri netremice gledao šarlatansku tačku političkog ekvilibriste i koji je tražio (ili u čije ime su mangupi to poturili) repete u vidu reprize sutradan popodne i koji će, zajedno sa potomstvom, platiti strašnu cenu svoje zablude.
Pesnički rečeno – šta je to u srpskom biću, što ga tera ka Vučiću i mogu li se toj hipnotisanoj i sluđenoj gomili otvoriti oči, ili barem skrenuti pogled sa otrovnih ekrana kroz koje ih godinama zrači opaki opsenar?
Očigledno više ne može.
PROČITAJTE JOŠ:
Da može do sada bi se barem neko od njih zapitao zašto o gasu i energentima ne govori ministar energetike, direktor nadležnog preduzeća ili ekspert iz te oblasti, nego Vučić.
Zašto o pravosuđu ne govore tužioci, sudije, profesori Pravnog fakulteta, nego opet Vučić? Uzgred, zna li neko kako se zove ministar(ka) pravde i ko je poslednji put negde čuo i video?
Zašto o deviznim rezervama ne priča guvernerka Narodne banke nego, takođe, Vučić? Zašto on crta trase auto-puteva i „projektuje“ druge saobraćajnice? Zašto se na mestu ministra infrastrukture, koji bi o ovome trebalo da misli, šepuri onaj pajac, a da još ni sam nije dokonao zašto je tu gde jeste i na koji način je tu dospeo?
I tako redom, hiljadu zašto, nijedno zato.
Dakle, u toku je ravnanje poslednjih ostataka moždanih vijuga, potiranje zadnjih tragova samopoštovanja i dostojanstva, niko od njih više ništa ne pita, samo sluša i prima zdravo za gotovo. Svedeni na stado, ljudi poslušno bleje i trče na solilo. I nije za to kriv/zaslužan samo Vučić, on se, velikim delom, na osnovu pristanka tih nesrećnika dokopao njihovih duša, oni su saučesnici i sukreatori sopstvene propasti i samoponištenja. Dali su mu kart blanš da raspolaže njihovim životima, naivno verujući da će im ih on vratiti nazad lepše, kvalitetnije i sretnije, a da oni ne moraju da se oko toga trude.
Neko je to uradio iz odsustva bazične inteligencije, neko iz neznanja i neobaveštenosti, neko iz lenjosti, neko iz egzistencijalnog očaja, neko iz kukavičluka i sebičnosti, neko iz lakomosti, a svi zajedno iz straha da svoje živote uzmu u svoje ruke. I sad im te živote Vučić kompenzira fantazmagoričnim čart projekcijama koje su malo pretnja, malo obećanje, malo razbibriga, malo nada – sve u svemu muzej iluzija.
Crtaj Vučiću, gledaj narode, a jednom će neko morati da podvuče crtu. Taj saldo će nas sve osvestiti.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
